Treća godina kako su uvedene sankcija primorala je rukovodeće ljude u KSJ da nešto učine sa jugoslovenskom košarkom. Jedan od ključnih problema je bilo neučestvovanje naših timova u evropskim takmičenjima čime je domaće prvenstvo postalo prilično nezanimljivo. Borba za titulu se vodila između „večitih rivala“, na dnu su se tri, četiri tima borila za opstanak a ostale ekipe su igrale bez nekog naročitog takmičarskog motiva. Time je i interesovanje za domaću ligu drastično opalo, a nadležni su zaključili da se nešto pod hitno mora preduzeti. I odlučili su se na prilično radikalan potez koji teško da je dotad zabeležen bilo gde u svetu. Naime, doneta je odluka da u najvišem rangu igraju 32 ekipe podeljene u četiri grupe!
Ova odluka je naišla na podeljene reakcije. Neki su je podržavali smatrajući da će se na taj način postići neizvesnost u samom takmičenju, a i da će neke sredine koje su izgubile u međuvremenu na značaju i težini ponovo košarkaški „procvetati“. Protivnici ove ideje smatrali su da mi nemamo dovoljno ni kvalitetnih timova, ni igrača, pa ni sudija, za tako glomaznu ligu, i da će se na taj način osiromašeni kvalitet još dodatno rasplinuti.
Bilo kako bilo, tako zamišljena liga je i startovala sa 32 ekipe podeljene u četiri grupe približnog kvaliteta. Umesto bodova računao se procenat ostvarenih pobeda posle prvog kruga i odigranih 14 utakmica. U super ligu su ušli prvaci četiri grupe, i još četiri tima po ostvarenom procentu uspešnosti. U ostale tri grupe ušli su ostali timovi opet ravnomerno rapoređeni po uspehu koji su ostvarili posle prvog kruga. Posle novih 14 utakmica igrao se plej-of. Prvo su se igrale kvalifikacije na dve pobede, u kojima nisu učestvale prve četiri ekipe iz super lige. Ekipe od petog do osmog mesta dočekivale su prvake iz preostale tri grupe, plus najbolja drugoplasirana. Onda u četvrtfinalu prve četiri ekipe iz super lige igrale su sa pobednicima iz ovih kvalifikacionih mečeva. Četvrtfinale i polufinale se igralo na dva dobijena meče, a finale ponovo na četiri.
Šampion Crvena zvezdaje u novu sezonu ušla je objektivno slabija u odnosu na prethodnu godinu. Klub su napustila dvojica najboljih igrača iz prošlogodišnjeg tima – Saša Obradović i Mileta Lisica. U ekipu su stigli povratnici Rastko Cvetković (AEK) i Mirko Pavlović (koledž), a u prvi tim su ubačeni mlađani Igor Rakočević i Nikola Jestratijević. Očekivalo se da ovo bude sezona pune afirmacije Dejana Tomaševića i Gorana Karadžića. Na klupi je i dalje bio Vladislav Lučić, koji će u sred sezone preuzeti mesto selektora Nemačke, pa će ga, posle kratke epizode Veselina Matića, zameniti Zoran Moka Slavnić.
Za razliku od komšija, Partizan nije mnogo menjao sastav. To je i razumljivo jer je imao veoma mlad tim koji je sad bio iskusniji za godinu dana i samim time još opasniji pretendent na titulu. Ekipu je napustio samo Zoran Sretenović, a kao zamena stigao je iskusni Dragan Ristanović iz Kraljeva, uz njega i centar Nikola Bulatović iz Profikolora. Od Brkića, Berića, Lončara i Rebrače (svi između 20 i 22 godine) očekivalo se da zablistaju punim sjajem i vrate Partizan ponovo na presto.
Tu je bio i „supertim“ Borovice, sastavljen uglavnom od bivših igrača Partizana i Crvene zvezde – Sretenovića, Dragutinovića, Lisice i Stojkovića. Pa Spartak sa novim trenerom Rajkom Toromanom, Ivićem umesto Jaramazovića i sve boljim Koturovićem. Veliki ambicije imao je i novajlija BFC pojačan Željkom Topalovićem (Profikolor), Milenkom Topićem (Profikolor), Vladimirom Kuzmanovićem (OKK Beograd)…
Promenjena su i pravila, tako da je posle izlaska iz bonusa (posle sedam prekršaja) ukinuto šutiranje slobodnih bacanja jedan za jedan (tek ako ubaciš prvo imaš pravo na drugo slobodno bacanje), već se svaki novi prekršaj kažnjava sa dva bacanja. Takođe je dozvoljeno igranje iznad obruča kad je u pitanju dodavanje.
Zanimljiva je i izjava Dejana Tomaševića o mogućnosti da zaigra zajedno sa svojim velikim prijateljem Miroslavom Berićem:“Voleo bih da igramo zajedno, ali je to jedino moguće ako Mića dođe u Zvezdu. Ne znam šta bi moglo da se desi da ja zaigram u Partizanu“. Ne znamo šta se tačno desilo, ali su sledeće sezone zaista zaigrali zajedno u – Partizanu.
Prvi krug je pored očekivanih timova u super ligi Partizana i Crvene zvezde, doveo i već stare prvoligaše Spartak, Ivu (Šabac) i Vojvodinu. Nova „lica“ bili su klubovi nastali kao rezultat ambicioznosti biznismena, firmi i gradova. Svi oni su uložili velike pare, naglo bljesnuli i isto tako brzo nestali sa velike scene. Biznismen iz Rume Dušan Borovica je posle ulaganja u Borac (BL) i Ivu Zorku (Šabac) odlučio da sam napravi klub, dovede iskusne i kvalitetne igrače i napravi rezultat. Prve godine su bljesnuli i stigli do finala, još tri godine su tavorili u prvoligaškoj eliti, i onda nestali. BFC iz Beočina, nekadašnji Elkond, kojeg je preuzela cementara i od njega napravila respektabilnog prvoligaša, tri godine su bili u vrhu srpske (i crnogorske) košarke i – nestali. Pojavio se i nekadašnji šampion Proleter iz Zrenjanina, pojačan Miroljubom Mitrovićem nekadašnjim košgeterom sarajevske Bosne (ove sezone bio je prvi strelac lige sa prosekom od 26,7 poena) i Lukom Pavičevićem (bivšim igračem Budućnosti, Cibone, Jugoplastike i Radničkog). U najvišem rangu bili su još sledeće sezone, i onda su ponovo nestali sa košarkaške mape Srbije.
Završnica Kupa je održana u Čačku i donela je veoma kvalitetne mečeve sa neizvesnim ishodom. Partizan je uz mnogo muka savladao BFC 87-85 posle produžetka, zahvaljujući poenima mladog Vladimira Petrovića u finišu meča, a najviše raspoložen za igru bio je Miroslav Berić (25 poena). Iznenađenje večeri priredio je Spartak pobedom protiv favorizovane Crvene zvezde 91–81. pravu simultanku je odigrao Vladimir Đokić i gotovo sam doneo plasman Subotičanima u finale. To ga je izgleda istrošilo, i upravo su njegovi poeni nedostajali u finalu pa da Spartak naprave još jedno iznenađenje. Partizan je slavio 84–81 tako što je meč sezone odigrao Haris Brkić (26 p), a sjajnu podršku su mu pružili Berić (18), Stevanović (17) i Rebrača (15). Kod Subotičana bolji od ostalih bio je Dejan Koturović sa 24 poena, čime je sebi obezbedio pozivnicu u reprezentaciju i Partizan.
Posle prvog kruga lige Borovica imala dve pobede prednosti ispred Crvene zvezde, što joj je omogućilo da zadrži drugo mesto i pred plej-of. Crvena zvezdaje tako završila na trećem a najprijatnije iznenađenje prvenstva BFC na četvrtom mestu.
Četvrtfinale je igrano na dve pobede tako što je prva utakmica igrana na terenu slabije plasirane ekipe a druga i eventualno treća kod bolje plasiranog tima. Najsigurnije je četvrtfinale prošla Borovica, koja je u dva meča sigurno savladala Proleter. Mileta Lisica sa iskustvom pobednika prošlogodišnjeg plej-ofa lagano je svoj tim uveo u polufinale. Partizan se poprilično namučio protiv Ive, u Šapcu je tesno slavio 84-83, u revanšu ništa lakše sa 84-77. Na oba meča u dresu Ive briljirao je Mijailo Grušanović. Crvenu zvezdu je u Novom Sadu iznenadio 18-godišnji Jovo Stanojević, i najviše zahvaljujući njemu „lale“ su slavile 77-75. Posle ubedljivog trijumfa Zvezde u drugoj utakmici, u trećoj je opet viđena velika bitka i tvrd meč gde su crveno-beli iz Beograda ipak zasluženo slavili sa 69-65, uz odlične partije Tomaševića (19 poena), Mavenskog (17) i Gilića (15). Jedino, ako se tako može nazvati, iznenađenje, desilo se u seriji između BFC i Spartaka kad su u trećem odlučujućem meču Subotičani slavili na gostujućem terenu sa 82-80, i kada je centar Spartaka Dejan Koturović (24 poena) bio prosto nezaustavljiv.
Subotičani kao da su se istrošili u četvrtfinalnim mečevima tako da je Partizan mnogo lakše nego što se očekivalo slavio u dva polufinalna duela pobedama od 74-66 i 104-75. Tandem crno-belih Nikola Lončar i Željko Rebrača se prosto poigravao sa odbranom Spartaka koji nikako nisu mogli da pronađu rešenje kako da ih zaustave.
U duelu Borovice i Crvene zvezde malo veće šanse su davane braniocu šampionske titule. Prvi meč je možda i prelomio čitavu seriju, kada su gosti slavili u hali „Pionir“ gde je crveno-bele prosto uništio Mileta Lisica sa 25 poena, a sledili su ga Ljubisav Luković i Slađan Stojković sa po 18 poena. Kod Zvezde jedini raspoloženi su bili centri Aleksandar Gilić (19) i Dejan Tomašević (17) ali bez prave pomoći bekovske linije poraz je bio neminovan. U revanšu ono što prethodne dve sezone nisu uspeli igrajući za Partizan sada im je uspelo noseći dres Borovice. Zoran Sretenović (18 poena) i Slađan Stojković (23) vodili su svoj tim do pobede 70-62, i plasmana u veliko finale. Dvostruki uzastopni šampion Jugoslavije tako je završio takmičenje već u polufinalu i ostao bez mogućnosti da pokuša da napravi šampionski het-trik. Očigledno ovaj tim Crvene zvezde nije bio dovoljno kvalitetan da napravi takav podvig, pa tu čak ni harizma Moke Slavnića nije mogla da pomogne.
Finale se igralo na četiri dobijene utakmice po sistemu 2 – 3 – 2.
Već prva utakmica je pokazala da, bez obzira na iskustvo svojih igrača, kao da su momci iz Borovice podlegli pritisku finala. Partizan je slavio ubedljivo u prvom meču sa 99–82, a odlične partije su pružili Berić (27 poena), Lončar (21) i Rebrača (21). Kod Borovice najbolji su bili, kao i tokom cele serije, Luković (24) i Lisica (20). Podbacio je prvi strelac Slađan Stojković, koji će celu seriju odigrati vrlo loše.
U drugom meču su viđene čvršće odbrane ali je ishod ostao isti, 70-59 za crno-bele. Najefikasniji kod Partizana bio je Miroslav Berić (18 poena), a podršku je imao od Stevanovića (12), Rebrače (12) i Čubrila (11). Opet su jedini raspoloženi kod gostiju Luković (14) i Lisica (12).
Treća utakmica je vratila neizvesnost u finalnu seriju. Nova pobeda Partizana praktično bi značila i konačan trijumf, pa su momci iz Borovice dali sve od sebe. Blistali su po običaju Ljubisav Luković sa 24 poena i Mileta Lisica sa 16. Kod Partizana su jedini zadovoljili Stevanović (17) i Berić (16), no slavila je Borovica 77-73.
Bilo je jasno da četvrta utakmica može biti prelomna. Pobedom Partizan bi poveo sa 3-1 i bio na korak do titule, a trijumf Borovice doneo bi izjednačenje i vratio potpunu neizvesnost u finalnu seriju. Izgleda da je Partizan bolje podneo pritisak jer je kod protivnika jedini raspoložen za igru bio Luković, strelac 20 poena. S druge strane briljirao je Berić sa 29 poena, a najbolje saradnike je imao u Rebrači (17) i Lončaru (15). Sigurna pobeda crno belih 82-74 i sve je bilo spremno za veliko slavlje.
Rumljani nisu bili spremni da lako prodaju svoju kožu. U jednoj tvrdoj utakmici sa mnogo prekida, prekršaja i slobodnih bacanja najzad je zablistao i Slađan Stojković (26 poena). Nažalost po svoj tim, ostao je potpuno bez pomoći saigraća i nije mogao sam da spreći trijumf Partizana 59-56. Domaći su kolektivnom igrom u kojoj se niko nije posebno istakao (Rebrača 13, Drobnjak 12, Lončar 11) zasluženo slavio u finalu sa 4–1, i tako je Partizan osvojio šestu titulu u svojoj istoriji. Potpuno zasluženo slavlje, osvojena je dupla kruna, treća u istoriji, i s obzirom na mladost Partizanovog tima sve je nagoveštavalo da bi mogla uslediti dominacija crno-belih.
U međuvremenu, sportske sankcije su privremeno suspendovane i neki vedriji horizonti su se otvorili pred srpskom i crnogorskom košarkom.
Originalni članak Koš magazin.com
