KK Partizan NIS
Ovih dana, silom prilika, mediji su zatrpani rečima: zlostavljanje, hrabrost, podrška, osuda, presuda, dokazi, porivi, motivi, žrtva, predator… A samo jedna reč je mogla i može mnogo da pomogne, spreči, upozori, nauči. Ona glasi: primer! Dobar ili loš, iz njega se uči. A mi ćemo navesti jedan sjajan, upravo na datum, kojim se obeležava 15 godina od smrti Borislava Rebe Ćorkovića, legendarnog trenera Partizana i ženske reprezentacije Jugoslavije.
Neponovljivi šarmer, šmeker, kozer, pedagog, očinska figura, drug velikog i toplog srca, boem i naravno, vrhunski košarkaški stručnjak. Čovek nemirnog, radoznalog, pobedničkog duha, koji je to znao da prenese na igračice i igrače samo svojim, originalnim stilom. Njihov Ćale…
I zato, godinama posle njegovog odlaska na licima proslavljenih košarkaša i košarkašica na spominjanje Rebinog imena vide se samo iskrena ljubav, poštovanje, zahvalnost, setni osmesi, koji spontano prelaze u smeh, kada se neminovno prisete brojnih neverovatnih dogodovština. Kako su na bezazlen, jednostavan, a tako ljudski način postajali ljudi i majstori pod obručima. Pod nadzorom brižnog, simpatičnog i vrcavog Čoveka, namerno sa velikim Č…
Upravo onako kako bi i Ćorković poželeo da ga se sećaju generacije asova pod obručima, koje je vinuo u neslućene visine. Nije robovao šablonima, rušio je zidove uštogljenosti, bedeme prepotencije, koja zna da opije vrhunske sportiste i klubove, uneo i ugradio specifičan šarm u Humsku, a pri tom obarao i sportske barijere. Pisao istoriju. Znao da ponese, iskritikuje, motiviše, nasmeje, inspiriše ekipu, a ona da mu dvostruko dobrim na dobro vrati. Znao je kada je trebalo pulene i pulenke rečima da podigne, pohvali, podrži, sa njima uspeh proslavi i boemski po starom nastavi… Njihov Ćale…
Tako je bilo 1976. godine, kada je doneo Partizanu prvu titulu državnog prvaka u istoriji i na reprizi pet godina kasnije. A u međuvremenu, 1978. godine, prigrlio i srebrnu medalju sa ženskom reprezentacijom Jugoslavije na EP u Poznanju. Put do tih trofeja bio je fantastičan, nezaboravan, u duhu starih, dobrih bezbrižnih vremena, košarkaških i životnih. Tada se igralo i bavilo sportom iz ljubavi, a živelo zbog te i drugih ljubavi…
A Reba je ostao utkan u sećanja, kao deo tog šarolikog, veselog, srećnog mozaika u kojem su se poštovali talenat, rad, red i disciplina, a radilo se iz dubine duše…
Zato Ćaleta s ljubavlju i nežnošću pamte igračine, poput Kiće, Praje, Toše, Miška, Save… igračice kao što su bile Vegerka, Sonja Pekić, Branka, Biba, Ljiks… I svi bi isto danas rekli, a za ovu priliku za “Sport Klub” govorili su proslavljeni članovi Partizana Miodrag Miško Marić i Biljana Biba Majstorović.
“Ljilja Stanojević i ja smo bile najmlađe u reprezentaciji. Reba je naredio da nas dve uvek budemo u društvu najstarijih igračica, od kojih su mnoge bile i udate, kako bismo se što pre adaptirale i bile što bolje prihvaćene. I nas dve smo non stop visile na pripremama u sobama kod starijih, sedele u nekom ćošku, gledale dok igraju karte, pa ko gubi plaća kafu, ili daje neki sitan poklon. Slušale smo njihove priče i šale, sećam se da smo stidljivo ćutale i zbunjeno tamanile čokoladne bananice. Sve to izgleda čudno i smešno, ali znao je Reba šta radi”, počela je Biljana Majstorović sećanje na Ćorkovića .
Čuveni centar crno-belih i nacionalne selekcije sa radošću se seća dešavanja za vreme srebrnog EP u Poznanju, u Poljskoj.
“Pamtimo svi kada je Marija Veger trećeg dana EP u Poznanju saznala da je trudna. Reba nas je okupio i sa puno topline rekao: “Imamo bebu u stomaku. Moramo svi da pazimo na Vegerku”. Naravno, to je bila tajna za sve protivnice, a Malčika, kako je svi zovemo, igrala je, kao i uvek, odlično, samo je malo skratila njen čuveni ulaz i šutirala, po običaju, sjajno.”
Jugoslovenke su na tom šampionatu imale neobičan smeštaj na nekom poljoprivrednom dobru, u etno hotelu.
“Svaka ekipa je bila u zasebnim kućama, bungalovima i to je doprinelo da se još više zbližimo i osećamo kao porodica. Oko nas su bile njive i traktori, a Reba nas je spremao, ne samo za košarkaški teren, nego za život i jednog dana nam reče: “Vi morate da budete i dobre žene, majke, domaćice, ako je potrebno i da vozite traktor”. Očas posla nas je ukrcao na traktor uz pitanje: “Šta, zar ne znate da vozite traktor”? Naravno, naučismo i to i tako je nastala meni jedna od najdražih fotografija sa srebrnog EP u Poljskoj. A Reba se smeškao, jer je znao kako na jednostavan način da nas pripremi, rastereti za najveće košarkaške izazove”.
Sledi još jedna anegdota sa tog EP, sa meča protiv robusnih Norvežanki.
“Bile su baš gabaritne, njih pet identičnog stasa, a sve plavokose, sa pletenicama, ličile su na Helgu iz stripa “Hogar strašni”. Reba nas je poslao u igru, rečima: “Hajde, pokosite sve Helge! ” Bilo je teško, odbijale smo se od njih, mnogo su bile snažne, ali pokosismo ih na kraju”.
Nezaboravan događaj se zbio na istom takmičenju, na zagrevanju ekipa za meč sa Ruskinjama, prilikom zvaničnog pozdravljanja ekipa.
“Reba se odjednom pojavio sa ogromnom korpom ruža, većom od njega, koju je poklonio selektorki reprezentacije SSSR. Bilo je čudno i smešno, ona njemu malenu zastavicu svog tima, naravno i on njoj našu, od KSJ, ali i taj džinovski buket cveća. Bile smo u šoku, nismo znale kako je nabavio to cveće, otkud se odjednom stvorilo, ali to je bio Reba. Krajnje simpatično je bilo videti njega, opuštenog šmekera u neizbežnim klompama, farmerkama, kariranoj košulji, sa obaveznim tregerima, kako nonšalantno to predaje ruskoj trenerici. A ona skockana, utegnuta u uniformi njihovog košarkaškog Saveza, hladno je prihvatila neočekivani dar, s pogledom “smrvićemo vas na terenu”. A Reba se smeškao, ali bogami, smrviše nas Ruskinje na toj utakmici”.
Srebro u Poljskoj naše dame su proslavile u hotelu, ali i na izletu, na krstarenju.
“Sve smo imale neke lepe šešire, imao je i Reba, tamo smo ih kupili kao suvenire, ali čim je brod krenuo vetar ih je oduvao, ostadoše da plove Vartom. Smejale smo se tome, smejao se i Reba sa nama i na svoj račun, kako mu se razbarušila proćelava frizura. A imao je običaj da čupka i suče brkove kada nas kritkuje, ili dobaci neku mangupsku opasku. Slavile smo medalju, ali Ljilja Stanojević i ja smo bile tužne što je tog dana u Beogradu bilo naše matursko veče, a Reba nas je tešio u svom stilu. Rekao nam je biće još matura, napravićemo reprizu, ali ne osvaja se svaki dan medalja na EP. I naravno, naše suze su se automatski pretvarale u smeh”.
O trenerskim kvalitetima Borislava Rebe Ćorkovića ne bi trebalo trošiti reči, a Biba na tu temu kaže:
“Bio je promućuran trener, znao je da rizikuje, da svesrdno pruži šansu mladim igračicama, mene je već sa 16 godina ubacio u seniorsku reprezentaciju na Balkanijadi. Uvek spreman da pomogne, posavetuje na duhovit način, da opusti atmosferu. Bio je i strog, ali u normalnim granicama. Znao je da gunđa i nešto sitno opsuje, ali naš odnos sa njim je bio čist i kristalno jasan i svodio se na to da je tražio maksimum na terenu. Izuzetan čovek, vrstan pedagog, poznavao je žensku i dečiju dušu”.
I trofejni centar tima iz Humske, Miodrag Miško Marić, treći najbolji strelac u istoriji ekipe iz Humske, posle Dalipagića i Kićanovića, sa puno lepih emocija priča o nezaboravnom treneru.
“U Rebino vreme Partizan je posebno krasila odlična atmosfera. Dobro je znao koliko je to važno i gradio je odnos sa nama, a i naše međusobne. Uspeo je da pomiri i relaciju Kića – Praja, koja prethodno nije bila na željenom niovu. Taj čuveni tandem je kod Rebe sjajno profunkcionisao, jer je on unosio dobar duh i svi smo ginuli za Partizan i za njega. Po principu “svi za jednog, jedan za sve”. Sećam se jedne naše slabije, bezvoljnije partije, kada nam je Ćale doviknuo: “Aman ljudi, igrajte lepo, ako ovako nastavite ja dobih otkaz”. Rastrčasmo se i pobedismo, Reba se mangupski smejuljio, a smejala se i publika u Hali sportova u Novom Beogradu (sadašnja dvorana “Ranko Žeravica”)”.
Za osvajanje prve, istorijske titule crno-beli su se maksimalno, spartanski spremali.
“U finišu sezone pred utakmicu sa Jugoplastikom otišli smo na Hvar na sedmodnevne pripreme, jer uslov za prvo mesto je bio pobeda na predstojećem gostovanju u Splitu. I tamo smo gledali televizijski prenos utakmice na kojoj je beogradski Radnički pobedio Jugoplastiku i olakšao nam posao. Posle toga smo mogli da dopustimo sebi luksuz i da izgubimo u Splitu, jer smo znali da ćemo do kraja da savladamo neke druge, lakše protivnike. I šta reći, ostatak priprema na Hvaru, pretvorio se u praznik, opustili smo se, lepo trenirali, ali i nezaboravno družili, a sve je Reba režirao. Kao poznati boem popio bi poneku čašicu, pomalo već tada proslavljao buduću titulu. Prvu, istorijsku, meni najdražu, bez konkurencije. Sve tri šampionske titule, koje imam s Partizanom i onu u domaćem Kupu i dve u Kupu Koraća menjao bih za tu prvu”, emotivno ističe Miško Marić.
U to vreme je košarkaška lopta bila pravo bogatstvo, a Marić i Dragan Milutinović su, kao najmlađi u timu, imali obavezu da ih skupljaju na kraju treninga.
“Morali smo “Bomba” Milutinović i ja da ih prebrojimo, spakujemo i nosimo. I tako, na jednim pripremama posle nas je trenirala stonoteniska reprezentacija Jugoslavije, na čelu sa Šurbekom i Stipančićem i postavljani su stolovi i paravani. A Reba broji i pita me, mene ovolikog, pogotovo u odnosu na njega: “Mali, gde je lopta”? I posla me na ručak sa ekipom, a on i pomoćnik ostadoše da traže loptu u lavirintu paravana oko stonoteniskih stolova. A ja je odmah nađoh u hodniku od sale i umesto da se vratim i kažem mu, uzmem je i odem nonšalantno. Ručamo mi, kad dolazi Reba, nervozan što smo izgubili loptu i ja se tek tada setim da mu kažem, a on me opsova, ali ipak, sa olakšanjem što je skupocena lopta nađena. Mogao je da me kazni, ali nije, ostali su ga smekšali pričom i nekim rečima, koje nisu za medije, “Dobro, Ćale, priznaj, lepo te Miško zeznuo”. Bila su to divna, bezazlena vremena…”
Bez sumnje, Marić je imao sreću što je kao poletarac “naleteo” na takvog trenera.
“Zaista, Reba je bio čudo, kada sam došao iz Užica u Partizan gledao sam u njega kao u neki fenomen. Smejao sam se njegovim gegovima, šalama, nisam mogao da verujem da takav trener postoji, bio sam u čudu. Zbog takvog njegovog specifičnog ponašanja prema nama, izgarali smo za klub, ali i za njega. Bio je majstor da napravi atmosferu, da iskoristi sve adute, a znao je da će naša želja za titulom da pomiri sve i da ćemo da slušamo i sledimo sve njegove savete”.
Naravno i Marić o Ćorkoviću treneru ima samo reči hvale.
“Bio je vrhunski stručnjak, njegovi treninzi su bili fantastični. Naporno se i tada treniralo. Ponedeljak je, kako to biva, bio dan za rad na kondiciji. Nekad smo uspevali to da izbegnemo na neki šarm, igrajući na kartu njegovog šmekerskog stava. Znali smo šta da mu kažemo, otprilike, nešto u stilu: “Ćale, kad ponedeljkom igramo fudbal posle za vikend uvek pobedimo u prvenstvu, zašto da prekinemo tu tradiciju?” Promrmljao bi nešto i onako namršten počeo da nas deli u dve ekipe za fudbal… “
Reba, car… Slušajući priče njegovih igračkih uzdanica Bibe i Miška i zamišljajući scenu kako mu odleće šešir sa glave na plovidbi u Poljskoj i još koječega, setismo se divnog filma i serije “Šešir profesora Koste Vujića”.
Reba, profesor košarke i mnogo više od toga. I morali bismo i ubuduće da se sećamo svega ovoga. Kao što rekosmo, za primer.
Zbog njega, vremena prošlih i budućih, zbog nas, zbog mladih i tek dolazećih generacija…
Bogat životni put
Legendarni trener Borislav Reba Ćorković je rođen 9. januara 1933. godine u Dvoru na Uni (Banija, BiH), a košarku je počeo da igra 1952. godine u pančevačkom Dinamu. Zatim je igrao u beogradskom Železničaru, u kojem su tada bili Bora Stanković, Trajko Rajković, Sava Radović i Aleksandar Oberknežević, a u tom klubu je postao i trener 1958. godine.
Od 1960. do 1965. radio je u OKK Beogradu, a potom je prešao u Partizan, gde je najpre vodio žensku ekipu, a od 1972. godine bio je pomoćnik Ranku Žeravici u muškom timu. Po odlasku Žeravice u Barselonu (1974) Ćorković je preuzeo kormilo seniorske ekipe.
Ostao je upamćen kao trener koji je u sezoni 1975/76. Partizanu doneo prvu šampionsku titulu u istoriji, a isti trofej je izborio i pet godina kasnije (1980/81), kada su crno-beli osvojili treću titulu državnog prvaka. Kasnije je radio i kao selektor najboljih košarkašica SFRJ, a potom u riječkom Kvarneru, pa se vratio u Partizan. Takođe je radio i u Kuvajtu, vodio košarkašice Voždovca, bio instruktor FIBA.
Sa ženskom nacionalnom selekcijom je na 16. EP 1978. godine u poljskom Poznanju osvojio srebrnu medalju, a na Balkanijadama, 1977. zlatno i 1978. godine bronzano odličje.
Borislav Ćorković je bio oženjen suprugom Ljiljanom, lekarom sportske medicine, a iza sebe je ostavio i kćerku Anu, koja se bavi marketingom.
Umro je 25. januara 2006. godine i dva dana kasnije sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu.
Šampionske generacije
Predvodio je slavne timove Partizana i ženske reprezentacije. Generaciju, koja je sa Ćorkovićem 1976. godine donela prvu nacionalnu titulu u Humsku, činili su: Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Josip Farčić, Dušan Kerkez, Branimir Popović, Dragan Todorić, Boris Beravs, Goran Latifić, Dragan Dukić, Vojislav Višekruna, Dušan Pavlović, Milenko Babić, Radenko Orlović, Zoran Koprivica, Miodrag Marić i Dragan Milutinović.
Isti uspeh Reba je sa crno-belima ostavrio 1981. godine i to je bila njegova druga, a treća Partizanova državna titula. U toj ekipi su igrali: Dragan Kićanović, Boban Petrović, Miodrag Marić, Arsenije Pešić, Dragan Todorić, Dušan Kerkez, Goran Despotović, Milan Medić, Milenko Savović, Dragan Milutinović, Nebojša Bukumirović, Danko Cvjetičanin, Kovačević.
Ćorković je sa ženskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio srebro na EP 1978. godine u poljskim Poznanju, a na tom šampionatu su igrale: Maja Kutleša, Marija Veger Demšar, Marijana Bušljeta, Mira Bjedov, Vukica Mitić, Danica Guberinić, Sofija Pekić, Branka Jovanović, Zorica Đurković, Drinka Milović, Biljana Majstorović, Ljiljana Stanojević.
Mlađe selekcije i turnir Rebi u čast
Po završetku trenerskog posla sa vrhunskim seniorskim ekipama Borislav Reba Ćorković posvetio se radu sa mlađim selekcijama. Krajem devedesetih radio je u Partizanu kao savetnik za mlađe kategorije, a zatim je vodio privatnu školu košarke „Reba basket“. I u tome je bio sjajan, jer je izuzetno poznavao i dečiju psihologiju i imao dar da prepozna i podrži košarkaške talente.
Posle Rebine smrti u njegovu čast ustanovljen je Memorijalni turnir Borislav Reba Ćorković, na kojem se takmiče mlađe selekcije najboljih srpskih klubova.
Tekst i foto preuzeti sa portala Sport Klub
