Pre tačno godinu dana, 9. avgusta 2019. godine, prestalo je da kuca srce Fahrudina Jusufija. Julka, kako su ga zvali prijatelji, bio je proslavljeni reprezentativac Jugoslavije, legenda Partizana, uspešan fudbaler, trener, otac, suprug… Bio je veliki čovek.
Miroslav Todorović
Intervju Pavla Živkovića sa Fahrudinom Jusufijem prenosimo vam u celosti:
Želeo sam ovom prilikom da podelim sa vama intervju iz 2011. godine koji sam uradio kao novinar frankfurtskih „Vesti“, sa čovekom koga sam poštovao i imao prilike da povremeno družeći se u „Maderi“ spoznam na bolje način vreme u kome je živeo, kakva je osoba bio i koliku je strast delio prema fudbalskoj igri koju je u prste poznavao. Neću da dužim sa ovim uvodom, Julku nikad neću da zaboravim, a sebi sam obećao da ću prenositi priču o čoveku velikanu, sportisti koji je bio junak nekih davnih vremena, simbolu Partizana i jugoslovenskog fudbala.
Intervju koji delim sa vama je jedan od omiljenih u mojoj karijeri jer pisan je sa emocijom, a sada ga delim sa nadom da ću deo iste (emocije) uspeti da prenesem na one koji Fahrudina Jusufija nisu dovoljno dobro poznavali. Intervji koji je pred vama urađen je u Jusufijevoj kući u Obrenovcu, a fotografije su delo mog kolege i prijatelja Miroslava Todorovića. Julka, neka ti je večna slava!
Mnogo je fudbalski virtouza viđeno na prostorima bivše Jugoslavije, kao i naše Srbije… Ljudi koja je najvažnija sporedna stvar na svetu i više od igre polemisaće oko toga ko je najbolji, u zavisnosti od ličnih afiniteta, navijačkog opredelenja… Ono oko čega nema polemike je činjenica da je mali broj onih koji su plenili i na terenu i izvan njega, svojim šarmom, iskrenošću životnim stavom… Jedan od takvih, retkih, je Fahrudin Jusufi, istinska legenda Partizana, član najbolje generacije u istoriji jugoslovenskog fudbala. Julku su voleli i poštovali svi jer je bio majstor igre, do bola iskren i pravičan izvan fudbalskog pravougaonika, a omiljen u društvu…
Zato su reporteri „Vesti“ imali retku privilegiju da budu ugošćeni od takve legende, koji kad nije sa porodicom u Hamburgu, dane provodi u selu Dren, koje se nalazi u blizini Obrenovca. Julka danas ima 70 godina, dočekao nas je sa šeširom na glavi, nasmejan, odmah spreman za šalu… Pohvalili smo ambijent u kome provodi penzionerske dane.
Miroslav Todorović-Fahrudin Jusufi i Pavle Živković
„Dobijam penziju od države, to je valjda za zaslužne građane“, smeje se Julka, Pa kako da nisam sine zaslužan, kad sam osvojio sve što je moglo u našem fudbalu u poslednjih 50 godina. Bio sam olimpijski šampion iz Rima, drugi sa Evropskog prvenstva u Parizu, četvrti sa Svetskog u Čileu. A, nisam igrao za treće mesto zbog loma ruke, inače bismo bili treći. Igrao sam sa Partizanom finale Kupa šampiona. Jedino što nisam osvojio je titula sa Zvezdom u Bariju, ali to fizički nisam mogao“.
Nema Jusufi običaj da priča o svom životu, niti je prethodnih godina u kontaktima sa medijima, a živa je enciklopedija fudbalskih događaja, kao i onih koji se vezuju za Beograd. Na startu razgovara sam je izrazio želju da priča o svojim počecima.
„U Beograd dolazim 1944. godine, bilo je ratno stanje“, priseća se Julka, „Imao sam pet godina, otac je bio zaposlen u Braće Stamenković. On me je vaspitao. Išao sam u Osnovnu školu ’Vuk Karadžić’, kasnije sam završio Višu finansijsku. Sećam se da smo se kupali kao klinci kod Crvenog mosta na Železničkoj stanici. Ali sam ja želeo na fudbal. Na to je uticao slučajni susret sa Zoranom Miladinovićem na Zvezdari. Imali smo između 10 i 12 godina, pobili smo se tada na ulici. Kasnije sam ga gledao na nekom omladinskom finalu, i rekao kad može on, mogu i ja. Sa Zokijem sam posle postao veliki prijatelj“.
A, ti počeci u Partizanu nisu bili laki.
„Nisu me primili, ali nisam hteo da odem. Lupao sam loptu u zid, i čekao da ih ima 21 na treningu, kako bih mogao da uskočim. I kad uđem, uzmem loptu, driblam sve do gola… Oni mi kažu, pa što ne dodaš loptu, a ja ih pitam da li neko može bolje! Treneri mlađih kategorija su tada bili Šoštarić i Đokica Vujadinović. Bio sam bezobrazan, ali me ne primaju, ne daju mi ni sendvič, ni patike, jer su to deca dobijala. Sve se to otegne mnogo i prestanem da dolazim“.
FK Partizan, Miroslav Todorović
Otišao je Jusufi u BSK, ali oni nisu primali novu decu, pa se nosio mišlju da se preseli u Sarajevo. Otac mu nije dozvolio, što se ispostavilo kao dobra odluka.
„Primete u Partizanu da ja ne dolazim, i pošalju Artura Takača po mene u šest ujutro. Artur je bio divan čovek, govorio je 15 jezika. Otac je otvorio vrata, a Takač ga je pitao da li je čuo da ja prelazim u Zvezdu. Otac mu je rekao da bi on to znao, i da će moći da razgovara sa mnom čim se probudim. Sećam se da je Takač doneo 200.000 dinara, ali mi je otac rekao da je to loš novac, iako nikad na gomili nije video toliku svotu. Znate, otac me je vaspitao da budem iskren, pošten i čestit jer je i on sam takav bio. Dođem u Partizanu, osvojimo dva omladinska prvenstva, Zvezdu smo tukli i sa 7:0. Ja sam 1957. sa 18 godina ušao u prvi tim, i više nikad nisam izašao“.
Seća se Julka tog vremena, koje opisuje kao jako teško za život…
„Negde do 1955. godine svi smo bili gladni, četvoro smo jeli dva krompira. Imao sam pola litre mleka, otac litar i jedan hleb. Ali smo bili jako srećni, cenili to što imamo. Pogledajte danas, ima sve, ali ne možeš da uzmeš! Jevreji lepo kažu, Da Bog da ima pa nemao. Prvi ugovor sa Partizanom sam potpisao za teleću čorbu, da svako popodne imam šta da jedem. I dobijali smo po 12.000, to je bio maksimum. Želeo sam da stanujem na stadionu, i tako je bilo. Zoran Miladinović je imao sobu broj 1, a ja broj 2. Bilo je raznih anegdota tada, lepo smo se družili u to vreme“.
Kad se priča o Partizanu, glavna tema je 1966. godina i čuveno finale sa madridskim Realom. Po mnogima crno-beli su morali da pobede, pa da kasnijih godina potvrdjuju dominaciju u Evropi.
Miroslav Todorović/FK Partizan
„To je najbolja generacija koja se rodila u našem fudbalu. Za nešto više falilo nam je rukovodstvo i menadžment. Ne može da se desi da igrate finale Kupa šampiona, a od nas traže da cipele koje je pravio čika Ika mažemo u tri štrafte, da bi izgledale kao adidas. Rekao sam, nemoj da mi mažete, neću da ih nosim! Da se ja prodam za 2.000 maraka! Bili smo mali, sitni u rukovodstvu. Stalno su me pitali, šta se ti uvek praviš najpametniji. Ja ima kažem, ljudi nemate pojma, da li ste svesni da smo na vrhuncu. Igramo sa Realom, a čime se bavimo. Bilo je i drugih stvari. Po meni nije trebao da igra Vladica Kovačević, nego Dača Davidović. Znalo se da ne može da izdrži tempo igre, ali mu je tast bio predsednik kluba, neki Ministar železnice, tako nešto. Da se razumemo, Vladica je bio moj ljubimac, Dača nije bio rang Vladice, ali je za tu utakmicu bio idealan. A, onda moj kum Vasović izgubi utakmicu, Amančio ga izlomi…Uvek je imao ambiciju da bude leva polutka, bežao je napred… Prepametan je Vaske bio, ali za život nekako naivan…“.
Znalo se da su Vasović i Jusufi bili lideri te generacije, Jusufi je bio kum Vasovićevoj ženi na venčanju… Kasnije su imali i sukobe.
„Pomagao sam, dva puta je bio izbačen iz Partizana, a ja sam ga vraćao. On je postao standardan 1964. i 65. a ja 1957. godine. Najviše ga je zanimalo kako da dođe do para. Sećam se treba da igramo sa Mančesterom, i pripremamo se u Pionirskom gradu. Iskreno, ne znam da li je bila priprema ili rasprema. Mada sam se uvek trudio da budem spreman jer kad nisam govorio sam treneru da ne računa na mene. Ne zbog njega ili kluba, već zbog toga što nikad ne bih nekom dozvolio da mi se smeje. Uvek može da dođe neki klinac koji je spremniji, znate svako ima svog ubicu! I tako spavam ja, a Vaske me gura: ’Kume, znam kako da napravimo pare’. Ja mu kažem: ’Stani bre Vaske, igramo protiv Mančestera’, a on meni: ’Aj ti spavaj, ja još razmišljam’. Kad sam se vratio iz vojske, izbacio me iz tima, kaže: ’Dosta je te vladavine’“.
You Tube
O sukobu sa Vasovićem popularni Julka priča sa osmehom jer je to bio klasičan sukob mišljenja u kojima Jusufi nikad nije štedeo ni prijatelje. Prosto je uvek govorio šta misli, pa naši čitaoci imaju ekskluzivno pravi da saznaju i šta se dešavalo u čuvenom „generalskom duelu“ unutar Partizana koji je prethodio igranju finala Kupa šampiona.
„Opet smo akteri Vasović sa jedne i ja sa druge strane. Sve je počelo zbog jedne medicinske lopte. Uhvate se Galić i Vasović, a Gale bio jak. Izuzetan napadač, ali opasan samo na terenu, u životu bezazlen. Galić izvuče medicinsku loptu, a Vaske koji nije voleo poraze kaže da će ga izbaciti iz kluba! U to vreme, Vasović je godinu dana bio u klubu, a Galić pet! E, sad, ja se Galetu i ne javljam, ni dobar dan ne kažemo jedan drugom, a sa Vasketom sam kum i prijatelj. Krećemo u Skoplje na utakmicu, ulazimo u voz, a mene zovu Vasović, Miladinović i Vladica i kažu kako su odlučili da isteraju Galića iz kluba. Ja im kažem da se ne slažem jer bi takvog igrača u to vreme svako poželeo u timu. Napravim se da idem do toaleta, izađem iz voza i pozovem sve koji su uz Galeta i mene. Izađu njih osmorica. Kazne nas sa šest meseci neigranja, u međuvremenu smo izgubili pet bodova prednosti, Dinamo je imao sedam više od nas…“.
Epilog cele priče dobijen je na Godišnjoj skupštini…
„Opet dođu Vaske, Vladica i Zoran kod mene, i ponude mi 3.000 dolara da me kupe. Vladicu isteram prvog, Zoranu sam rekao da ostane, ali da sam prvi put protiv njega. Dođe Skupština, izađem da govorim i kažem da ne mogu da budem sa ljudima koji su želeli da kupe moju savest. Apostrofiram generala Iliju Radakovića i Vasovića. Nisam spomenuo Vladicu i Zorana. Pitam da li treba da ih trpimo? Rasturim Vasketa, i postanem opet glavni. Sad ja delim, ali kažem Vasketu da će stalno da igra. Jer niko nema ništa od toga kad Vasovića nema na terenu. Tako vam je to bilo“.
Miroslav Todorović
O sebi kao igraču nikad nije voleo da sluša, kaže da najbolje zna ko je i šta je. Uvek pamti prijateljstvo sa pokojnim Zoranom Miladinovićem.
„Znam ko sam i šta sam. Vatao sam ih na foru, imao sam osećaj kad protivnik izgubi loptu, otkačim se 30 metara i tu loptu moram da dobijem. U punom sam trku, zalelujam dva-tri njihova igrača i Muja Hasanagić i Gale daju golove. Osvojili smo tri prvenstva kad sam otišao u vojsk i pitao sam da vidim sad ko će da vas gađa u glavu! Ma niko nije smeo da me dira, Zoran je bio iznad mene, njemu niko ništa nije smeo da kaže. Zapustio se posle, a ja bio na Zapadu… Dođem da ga vidim, on povede ćerkicu, imala je tada šest-sedam godina… Rekao sam mu svašta, nisam mogao da gledam kako propada. Rekao je ćerkici da sam jedini koji sme tako da priča sa njim. Partizan ga više nije hteo, a on je Bićeta Mladinića napravio trenerom. Imao je divnu sliku o fudbalu, a polupismen, sa četiri razreda osnovne škole. Sve ostalo za čistu desetku. Bio je prek čovek, a drugi su ga voleli, ali u isto vreme i uništavali“.
Kaže da trofejna generacija Partizana nije mogla da se zadrži.
„Postojale su crne kase, to je vreme polukomunizma, polusocijalizma, polukapitalizma… Mene je Barselona tada tražila, dobio sam i poklon od njih, kutija koja svira. Čuvam je i danas. Nisu me pustili u Barselonu, tad su mi oca uhapsili, doživeo sam ja svašta… Pogađali su me, ali su me svi nekako voleli. Nije im bilo teško ništa da mi daju, najviše sam dobio. I dao sam im najviše. Kad sam otišao dao sam im milion maraka, a Vaske ni dinara, Gale 80.000 dolara, Vladica ni dinara… Mene zakačiše, ali me nije pogodilo, uzeo sam od transfera koliko sam hteo, a volim da dajem, ne samo da uzimam“.
youtube printscreenFahrudin Jusufi
Opekao se Julka i kad je seo na trenersku klupu Partizana. I danas će mnogi reći da su crno-beli u njegovo vreme igrali najbolji fudbal. Nikad navijači nisu podržali nekog trener kao Julku, cela južna tribina je bila puna tražeći na jednom protestu da on ostane trener.
„Mene su tada tako hladnokrivno prodali. Nisam tražio pare, to je najvažnije, došao sam srcem… Nisu imali nikog, došao sam… Morali su da me vode na platnom spisku, rekao sam koliko ima generalni sekretar imaću i ja. Ali sam pare razdelio, živele su čistačice od mene. Bio sam u sukobu sa generalnim sekretarom Zečevićem, pričao je o stvarima koje meni nisu normalne. Ali, glupo je sad pričati o tome, skoro sam ga video na Bobekovom grobu. Odvukli su me bez potrebe od porodice, koja je živela u Nemačkoj, a trener im nije ni bio potreban. Partizan je meni otvorio vrata u svet, napravio me čovekom. Mogao sam da budem propalica ili pijanac, ali je tu bio Partizan. Uvek sam mu dužan, jedino njemu i nikom drugom. A, ko je Partizanu druga je stvar. Želeo sam da napravim nešto čisto i dobro, da se odužim na pravi način“.
Kad priča o uspesima, fudbal i ne spominje, Julka izdvaja samo porodicu.
„Imam dva sina koja je jako retko naći u svetu, da imaju za oca popularnog čoveka, a oni imaju svoju karijeru, završene fakultete. To je moj najveći uspeh i da svi moji unuci studiraju… To je suština našeg života, nisam ih kaznio da nemaju ništa, nego da imaju sve. To je vrlina ljudska, da ne bude siromah kad je star, uvek sam pričao da imam 70 godina vremena da budem bogat. Najteže ti je kad si star, a ja znam da se razlikujem od drugih“.
Pamti Julku Beograd. Izdvajao se i na ulici, voleo je život, dobre automobile…
Miroslav Todorović
„Sećam se kad sam vozio Pežo 404, takav je mogao da se vidi jedino u nekoj od ambasada. Ma voleli su mene generali, imao sam sve što sam hteo jer sam uvek bio iskren i pravičan. Ostao sam ono što sam bio, a ne krijem da mi je najlepše bilo u onom vremenu“.
Sa puno ljubavlju Jusufi priča o porodici.
„Stariji sin živi u Beču, ima dve ćerke, završio je fakultet. Mlađi Saša je šmeker kakav se retko viđa, napravio je firmu, lepo živi. Na mene je radnik, a poseban jer ima osećaj za poslove. I idem za Hamburg jer imam dva rođendana, unučad je u pitanju, to se ne propušta. I to mi je bogatstvo jer sam shvatio da je fudbal teret kad prestaneš njime da se baviš. Ne možeš da daješ visinu koju si imao, ideš samo na dole. Možeš da budeš pametan koliko hoćeš. Gledam neke trenere, pod stare dane rade na milion strana. Pa dokle više, a najmanje imaju od toga. Forsira ih familija jer ko zarađuje u familiji njega uništavaju. I kad umire zarađuje. I tu je negde falš u familiji“.
Reprezentativni dres sa ponosom je nosio.
„To su divne uspo,ene, vrhunac sve što smo učinili. Bili smo drugi u Evropi u Parizu, kad su Francuzi vodili sa 4:1, a mi okrenemo na 5:4… To je jedan od najvećih doživljaj, Park prinčeva… Izgubimo finale od SSSR kad Vidinić nije izašao na vreme na centaršut, a Ponedeljnik dao gol… Sa Vidinićem sam bio dobar, sjajan tip, poseban. Pevao mi je opere, ja ga kao slušao da nam brže prođe vreme. Umro je pre nego što smo dobili prvu penziju kao zaslužni građani. Ljudska sudbina“.
Nikad nije zaboravio ni finale nacionalnog Kupa sa novobeogradskim Radničkim. Partizan je gubio sa 3:0, pa okrenuo na 5:3.
„Uđe Miloš Milutinović u svlačionicu i kaže: ’Kad su oni nama dali tri, mi ćemo njima pet’. I tako je i bilo. Publika već otišla sa stadiona, kasnije se vraćali. Ma sjajan doživljaj, i dokaz naše moći“.
U srpskom fudbalu je posle Partizana radio i u Železniku. Kao savetnik.
Miroslav Todorović
„Zvao me Jusa Bulić da mu organizujem klub, za to sam bio rođen. Sve sam mu napravio, ali nisam mogao da radim. I napravim mu sve, gurnem klince da šljakaju, kad vidim da nisu shvatuli svrhu treninga onda se umešam… Ostao sam dve godine, dok Jusu nisu ubili“.
Priznaje Julka da mu se sviđa Aleksandar Stanojević, sadašnji trener Partizana.
„On je nešto specifično, kadar nove generacije. Obrazovan je, zna posao. Progovorio je o nekim stvarima, ali je to morao ranije. E, to je već iskustvo. Kad sam ja dolazio za trenera, nisam tražio ništa, a prodali su mi sve, od Đelmaša pa dalje. Jedino su me prevarili za golmana jer onaj Đukanović kad padne, mene boli. Ali, bio je dobar čovek, voleo me jer sam ga trpeo. A, mi bolji od Zvezde, a on primi gol iz kornera. Trenerski posao je takav“.
Na terene se kod Jusufija igralo samo po zasluzi.
„Svi su igrali po zasluzi, voleo sam ih sve, ako daš 70 odsto ja sam zadovoljan. Nikad nisam mrzeo igrača, samo sam realan. Upravi sam tada rekao da mi Milko ne pasuje ništa, odradi dva sprinta i stoji šest dana. Izađem bez njega, a publika mi aplaudira… Vokri je bio momak bez greške… Ma, hteo sam da napravim ekipu, imam dara i mogućnosti, to mi je najžalije…“.
Mnogo anegdota ima iz perioda kad je Jusufi bio trener prvog tima.
„Dolazi mi neki reporter iz Bajine Bašte, a mi na pripreme. Pita me kako ide, a ja ga ne shvatim ozbiljno. Kažem mu da smo došli da se odmorimo, da radi kad ko hoće i tako. On to objavi u Sportu. Zasedali i Upravni i Izvršni odbor. Tad me mnogi nisu znali, ali preživeo sam to“, kroz osmeh će Jusufi.
Intarvju preuzat sa portala Sport Klub
