Zašto Savićeve reči o Partizanu i Naneliju dolaze dve godine kasnije i šta to govori o klubu
Piše: Volimpartizan.rs
Zoran Savić je bio sportski direktor Partizana kada je Džejms Naneli ostao sam. Ne navijač sa tribine koji nije mogao ništa. Ne novinar koji je mogao samo da piše. Sportski direktor — čovek sa pozicijom, uticajem i obavezom da zaštiti igrača svog kluba. I nije to uradio. A sada, godinama kasnije, u opuštenom intervjuu za Sport klub, govori kako se “klub ogrešio” o Nanelija. Kao da je i on bio nemoćni posmatrač. Nije bio. Bio je saučesnik u ćutanju.
Džejms Naneli — Partizanov vojnik koga je Partizan napustio
Moram nešto da kažem o Naneliju pre nego što nastavim da rasturam Savićevo licemerno prosvećenje.
Džejms Naneli je bio momak sa svojim bubicama u glavi. Niko ko ga je pratio neće reći da je bio lak karakter. Ali — i ovo je ono što me i danas boli — bio je PRAVI Partizanovac u smislu koji polovina igrača koja prođe kroz ovaj klub nikada ne dostigne. Lojalan Željku Obradoviću do poslednjeg atoma. Spreman da se bije za grb, bukvalno i figurativno. U svakom intervjuu, na svakoj utakmici, u svakoj prilici — branio je ime Partizana onako kako bi svaki navijač želeo da ga svaki igrač brani.
A šta je dobio zauzvrat?
Montirani sukob sa igračem Zvezde, medijski linč, nestao snimak tuče, poziv igrača u policiju dan pred utakmicu — i tišinu sopstvenog kluba. Kompletnu, zaglušujuću tišinu. Ni saopštenje… ili samo neko šturo, radi reda. Ni zaštita. Ništa. Partizan je svog vojnika ostavio na bojnom polju i okrenuo mu leđa.
Džejms Naneli nikako to nije zaslužio!
Savićevo “prosvetljenje” o Partizanu i Naneliju — hrabrost koja ništa ne košta
I sada dolazi Savić. Godina je 2026. Savić više nije u Partizanu. Nema funkciju. Nema šta da izgubi. I kaže: “Mi smo se kao klub ogrešili o njega.”
Divne reči. Prekasne za tačno onoliko koliko su bile potrebne.
Vremenom razvijete šesto čulo za prepoznavanje jednog specifičnog obrasca — ljudi na pozicijama moći u Partizanu imaju neverovatnu sposobnost da progovore o problemima tek kada više nisu na tim pozicijama. Dok su unutra — ćute, gutaju, klimaju glavom, “igraju timski.” A kada izađu — odjednom imaju stav, mišljenje, jasnu viziju šta je trebalo drugačije.
Savić sam kaže: “Ja da sam se pitao — ušli bi u verbalni rat sa svima.” Odlično. A zašto se nisi pitao? Bio si SPORTSKI DIREKTOR. Ako se sportski direktor ne pita kada treba zaštititi igrača kluba od montiranog progona — ko se onda pita?
“Nikada nismo zaštitili klub,” kaže Savić. Ne, Zorane. Nikada NISI zaštitio klub. Ti. Lično. Sa te pozicije. U tom trenutku. Množina ne pomaže.
Nanelijeva reakcija — razumljiva, ali pogrešna
I onda Naneli vidi Savićev citat na Basketball Sphere i objavi na svom Instagramu da mu je drago što “bar neko ima muda osim njega.”
“Sudski slučaj. Novčane kazne. Narušen imidž. Lažne priče o meni. Istina je dobar osećaj, konačno. Ali šta će popraviti sve kroz šta sam morao da prođem, mentalno i finansijski. Drago mi jer neko ima m*** osim mene”, napisao je Naneli.
Razumem ga. Potpuno razumem ljudsku potrebu da se, posle svega što mu je urađeno, oseti makar naknadnu satisfakciju. Čovek je otišao iz kluba ogorčen, povređen, sa osećajem da ga je institucija koju je branio svim srcem — izdala. I sada neko konačno kaže naglas ono što su svi znali. Naravno da mu je drago.
Ali ne mogu da se složim sa njim.
“Muda” — da se izrazim njegovim rečnikom tj slengom — su bili potrebni TADA, mnogo ranije kada ih je i on pokazao. U tom trenutku. Dok je Naneli bio izložen. Dok je bio sam. Dok se sve obrušavalo na njega. Izaći posle par godina i reći “mi smo pogrešili” — za to ne trebaju nikakvi testisi. Za to treba samo mikrofon i malo slobodnog vremena.
Savić nije pokazao hrabrost. Pokazao je naknadnu pamet. A naknadna pamet je najjeftinija valuta na svetu.
Obrazac koji se ponavlja u Partizanu — od Nanelija do danas
Ovo nije samo priča o Naneliju i Saviću. Ovo je priča o obrascu koji se u Partizanu ponavlja sa zastrašujućom doslednošću. Igrač da sve od sebe, bude lojalan do bola, naiđe na problem — i klub ga ostavi samog. A onda, mesecima ili godinama kasnije, neko izađe i kaže “e, nismo to dobro odradili.”
Naneli je zaslužio bolje. Zaslužio je sportskog direktora koji će stati pred kamere istog dana i reći: “Ovo je naš igrač, mi stojimo iza njega, i nećemo dozvoliti da se montira bilo šta protiv njega.” Umesto toga, dobio je kolektivno pravljenje mrtvim i tiho čekanje da oluja prođe. Oluja je prošla — i odnela Nanelija sa sobom.
Stalno se vraćam na jednu stvar i ne mogu da je razrešim. Savić kaže da je progutao mnogo toga da bi ostao u klubu. I verujem mu — verovatno jeste. Ali u kom trenutku gutanje postaje saučesništvo? Gde je linija između lojalnosti instituciji i izdaje pojedinca koji tu instituciju brani? Ljudi koji su sve ovo pratili izbliza — i koji možda bolje od mene razumeju unutrašnju dinamiku tadašnjeg Partizana — da li sam previše oštar prema Saviću, ili premalo? Jer imam osećaj da je istina negde na mestu koje me ne bi utešilo ni u jednom slučaju.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
