Jubilarno 50. druženje sa Nebojšom Viškovićem i Gojkom Andrijaševem, u kafiću „Wish&Goal“ upotpunio je legendarni Saša Ilić.
Nema priče sa Sašom bez pomena Partizana. Čuveni kapiten, svestan složenosti problema, birao je reči u deskripciji realnosti, uveren u iskorak napred.
„Znamo da je Partizan u teškoj situaciji, ne volim da pričam o tome. Poslednji trofej osvojio je 2019, pre šest godina. Karijeru sa završio 2019, pet godina bio u inostranstvu, 18 u prvom timu Partizana. I nikad se nije desilo da ovoliko dugo bude bez trofeja. Težak je momenat, svi se nadamo, ubeđen sam, da će biti bolje. Vratiće se na staze pobeda, osvajati titulu, igrati Ligu šampiona…“, optimista je posle svega Saša Ilić.
Ima, posle svih muka, oblaka nade i iznad stadiona u Humskoj.
„Desila se promena rukovodstva, došli novi ljudi, fudbalski, ambiciozni i to generalno podržavam. Treba im dati vremena, s druge strane kao navijača Partizana to me ne interesuje, već da Partizan bude najbolji. Sada je to nemoguće, slažem se da je potrebna stabilizacija, klub se nalazi u ogromnom minusu. Uz decu iz omladinske škole i pojačanja, koja klub mora da pogađa, biće bolje. Mislim da je pad završen!“
Boli i pogled na tabelu, crno-beli beleže rekordan zaostatak, prva može da bude odlučen i pre plej-ofa.
„Zvezda ove godine Partizanu beži 20 bodova i to je mnogo. Može i to da se desi, jednom, ali samo jednom, tako je bilo i u vreme kad sam igrao. Partizan je tada bio prvak… Nadam se da nema dublje… Nadamo se, svi koji volimo i navijamo za Partizan, nije to mali broj ljudi, krenuće napred. Sporo će biti, nema boljitka preko noći.“
Gde je Saša Ilić u priči o Partizanu?
„Biće! Ceo život sam tu, završio karijeru u Partizanu, krenuo sa trenerskim poslom, ide to svojim putem. Nije to ni toliko loše. U perspektivi, vidim sebe u Humskoj. Veliki broj trenera promenjen je za pet godina, fudbal jeste veliki biznis, međutim, kod nas su posebno izražene te promene. Drugi su trendovi u svetu, ne postoji trener sa stažom poput Aleksa Fergusona, ili Gi Rua. Danas, Gvariola sa šest-sedam godina u Mančester sitiju, ili Anćelotijeve četiri u Realu, to su rariteti. Izgurao je Klop devet. Treneru su potebna minumum dva pripremna ciklusa kako bi se videli rezultati i rad… Sada nema čekanja!“
„CSKA godinama nije imao trofej, slična situacija kao u Partizanu. Ogroman klub, uz Levski, najveći u Bugarskoj. I onda smo krenuli u našu seriju, utakmica pobeda, pet u nizu. Napunio se stadion, kako se sezona bližila kraju tribine su bile krcate! Izgubili smo titulu, promašio je igrač u 95. minutu penal, igralo se pretposlednje kolo.“
Posle svega mesec i po dana – kraj.
„Prvi poraz i morao sam da idem. Posle svega, neočekivane borbe za titulu, sjajne godine… Prihvatio sam to, CSKA je privatan klub, gazda u lancu odgovornosti ima prvo trenera, sportskog direktora, tek onda dolazimo do vlasnika…“
Saša Ilić, Gojko i Viško – priča koju valja poslušati i odgledati.
Originalni članak: Sport Klub.rs
