Partizan je u Humskoj izgubio od Čukaričkog 0:2, a trener Saša Ilić nije izašao ni pred kameru TV Arena Sport ni u miks-zonu. Umesto njega, nekoliko rečenica ponudio je pomoćnik Veličko Kaplanović. To je, u sportskom smislu, drugi uzastopni poraz u Mozzart Bet Superligi i sedmi u svega 12 mečeva otkad je Ilić preuzeo klupu. Uz dva remija i tri pobede, bilans više nije stvar interpretacije, nego činjenica. A ćutanje posle utakmice nije samo gest razočaranja — to je i poruka, htela ona to ili ne.
Bilans koji više ne trpi tumačenja
Dvanaest utakmica je uzorak koji se više ne može braniti rečima o “procesu” i “ulasku u posao”. Tri pobede, dva remija, sedam poraza — to je učinak sa kojim bi, u normalnim okolnostima u Humskoj, trener već bio tema uprave, a ne samo tribina. Čukarički je u subotu pokazao i da brojke nisu slučajne: po onome što je viđeno u prvom poluvremenu, gosti su mogli i ubedljivije. Rezultat 0:2 je, u tom kontekstu, čak i blag.
Partizan ovde nema problem jedne utakmice. Partizan ima obrazac. A obrazac se u Humskoj retko kad lomi sam od sebe.
Prazna stolica ispred kamere kao sopstvena izjava
Trener ovakvog kluba koji odbije da izađe pred kameru nije mala stvar. To nije pitanje medijske procedure, to je pitanje odgovornosti prema navijačima koji su tog popodneva platili ulaznicu, prema igračima koji su posle utakmice ostali sami sa pitanjima, i prema klubu čiji grb nosi.
Razumljivo je biti razočaran. Razumljivo je biti besan. Nije razumljivo prepustiti pomoćniku da izađe i preuzme udarac koji pripada glavnom treneru. Posebno kada su reči koje je taj pomoćnik izabrao — i same teške.
“Ne mogu ništa da kažem osim da čestitam Čukaričkom na zasluženoj pobedi. Sve ostalo danas je prosto sramota”, rekao je Veličko Kaplanović.
Kada iz domaće svlačionice padne reč “sramota”, to nije fraza iz navijačkog foruma — to je priznanje iznutra. I upravo zato je još teže što ta reč nije došla iz usta čoveka koji je postavljen da vodi ekipu.
Igra koja je zaslužila ćutanje, ali ne i bežanje
Ne treba glumiti iznenađenje nad kvalitetom izdanja. Partizan već nedeljama ne pokazuje jasan plan igre, a protiv Čukaričkog se to ponovo videlo na terenu — šanse protivnika u prvom poluvremenu nisu bile proizvod sreće, nego posledica. Problem nije samo što se gubi, nego i kako se gubi: bez prepoznatljivog obrasca, bez trenutaka u kojima bi se videlo da ekipa zna šta radi kada izgubi loptu, i bez reakcije kada rezultat krene na pogrešnu stranu.
Takvo izdanje zaslužuje tešku samokritiku. Zaslužuje i reči koje peku. Ono što ne zaslužuje jeste da trener ne izađe i ne stavi se pod isti pritisak pod kojim su bili igrači na terenu.
Ko snosi težinu, a ko bira kada će je nositi
Navijački instinkt ovde vuče na oprez prema jeftinim zaključcima, ali i na jasnu meru. Saša Ilić je ime koje u Humskoj ima kredit kakav malo ko ima — ali kredit nije beskonačan, i ne vraća se ćutanjem. Vraća se izlaskom pred ljude i onda kada boli, pogotovo onda kada ovoliko boli.
Teško je ne primetiti obrazac: kad ide loše, komunikacija kluba postaje tanja, a kad postane tanja, prostor za nagađanja i glasine se širi. Partizan sebi takav luksuz ne može često da priušti, a sa ovakvim bilansom na klupi ne može više uopšte.
Posle sedmog poraza u 12 utakmica, pravo pitanje nije da li je Čukarički zaslužio pobedu — jeste. Pravo pitanje je šta je Partizan spreman da uradi povodom svega što se dešava, i da li će sledeća izjava doći iz usta trenera ili ponovo iz usta nekog drugog
