Ne mogu svi da budu plemići. Miliju loptu. Tepaju joj. Predstavljaju se kao surovi egzekutori. Mora neko na fudbalskom dvoru da radi. Kako bi drugi mogli da uživaju.
U Humskoj 1, gde je svežeustoličen novi vladar Srbije, najmanje jedan čovek godinu dana radi „prljav posao“. Čisti za drugima i omogućava im da izgledaju uglancano. Malo ko ga primećuje. Osim jednog drugog radnika, čija istrajnost je došla na naplatu. Danas, kad sa terase dvorca u koji su uneli trofeje mašu navijačima, čuje se komešaje mase. Šapat se pretvorio u gromki aplauz:
„Šta uradi Marko Jevtović“.
I stvarno. Šta uradi…
Pre godinu dana bio je projektovan za prodaju. Na početku sezone sklonjen iz prvog tima ili korišćen kao štoper na kontrolnim utakmicama. Tek da struka posegne za opravdanjem kako „ima opciju više“. A kad je na posed crno-belih banuo njegov imenjak Nikolić i zatekao nesređen ambijent prepoznao je igrača za koga se vredi boriti. Baš kao što se Zoran Milinkovićborio da ga dovede iz Novog Pazara. Prošlo je skoro dve godine otad i evo – nekom je potrebno više vremena – pokazuje visoki vezista da može da bude od koristi.
I te kako.
„Iskren da budem, nisam mogao da zamislim ovakav epilog početkom sezone. Prošlog leta smo ispali iz Evrope na prvom stepeniku, imali veliki bodovni zaostatak u ranoj fazi prvenstva, ali mnoge stvari su se promenile dolaskom Marka Nikolića. Šef me ima u projekciji tima, počeo sam i da igram, ali je još važnije, odnosno najvažnije, da je Partizan krenuo da pobeđuje“, podseća Marko Jevtović.
Njegov učinak nije vidljiv u statističkim kolonama. Ali, da su fudbal „samo“ brojevi svako bi ga igrao. Nekad mora da se ukliza, pokupi „druga lopta“, skoči, zaustavi kontra, zaradi žuti karton… I ko zna šta sve još što treneri crtaju pred utakmicu na tablama u svlačionici, a što je Marko Jevtović ovog proleća izneo na teren. U slavu radničke klase. One koja mora da odere zadnjicu da bi došla do malog trenutka slave.
„Naravno da je najlepše postizati golove ili asistirati, međutim, u Partizanu su zadaci precizno definisani. A moj je da sve „zatvorim“ na sredini terena. Dođe i meni nekad da krenem u napad, ali kako to da uradim ako mi iza leđa stoji igrač, kao što je to u finalu Kupa bio Gelor Kanga? Neću valjda da u takvim okolnostima napustim poziciju i ostavim moje štopere. „Pukne“ kontra i… Šta ćemo onda? Ne mogu tako. Moji zadaci u ovoj formaciji i Nikolićevom načinu igre su drugačiji i ja se njih držim. A ne patim od toga da dam gol“.
Neko će primetiti kako Jevtović nema učinak kakav je, na primer, na njegovoj poziciji odlikovao Radosava Petrovića, ali isto tako nema sumnje da je baš pored njega i baš zbog njega Everton Luiz izgleda kao pokretačka snaga Partizana. Ima onih koji su pažljivijom analizom utakmica crno-belih došli do saznanja da se Brazilac na trenutke pogubi terenom i onda ga „pokriva“ upravo momak iz Zemuna. Toliko vešto da se taktički propusti Evertona u prvi mah ne primete.
Kao što se, na primer, nije ni primetilo – bar ne po rezultatima, a on je u fudbalu vrhovni sudija – odustvo Evertona zbog povrede u finišu sezone, jer su se Marko Jevtović i Nebojša Kosović navikli jedan na drugog. I tim na njih. Zajedno, funkcionisali su dovoljno dobro za prilike srpskog fudbala i pokazali da kad neko napravi sistem, kao što je Marko Nikolićuspostavio u Humskoj, nisu važna imena. Nego, doslednost.
„Celog proleća smo zajedno živeli samo za novi meč, sanjali o ovome i sve se ostvarilo na našu veliku sreću. Čitali smo šta su ljudi pričali i izjavljivali, ali se na osporavanja nismo osvrtali. Držali smo se terena i tamo pokazali da je jedno pravedno i ispravno bilo da oba trofeja završe u Humskoj“, zaključio je Marko Jevtović.
Gledajte ga pažljivije na sledećoj utakmici, jer Partizan nisu samo golovi Đurđevića i Leonarda, već i njegov posao, koji je odbrani crno-belih omogućio da bude najbolja u Srbiji u tek završenoj sezoni.
