Pamtimo ga kao prvog strelca nekog srpskog kluba u Ligi šampiona i kao fudbalera koji je u dresu Partizana proveo osam godina, postigavši 103 gola na 182 odigrana meča. Ostao je upamćen i po tome što je klupske interese stavio ispred ličnih i u januaru 2004. godine pristao da pređe u Majorku iako mu se toliko jako ostajalo u Humskoj.
Ogroman doprinos je dao i kao pomoćni trener u stručnom štabu Marka Nikolića prilikom osvajanja duple krune 2017. godine, baš kao što je trenutno bitan deo trenerskog tima u šampionskoj generaciji podgoričke Budućnosti.
Naravno, reč je o Andriji Delibašiću, velikom fudbaleru, perspektivnom treneru, ali pre svega iskrenom partizanovcu koji danas slavi 40. rođendan.
Kako ti danas, kad ulaziš u petu deceniju života izgleda boravak u Partizanu?
– To je uvek bio i uvek će biti najvažniji i najlepši period mog života. U Humskoj sam odrastao i sazreo, upoznao današnjeg kuma Danka Lazovića, stekao dragocene prijatelje, doživeo mnogo lepih stvari, zanimljivih anegdota i divnih trenutaka – počinje Delibašić.
Možeš li da nam otkriješ neke?
– Pamtim derbi kad smo na našem stadionu pobedili rezultatom 2:1, a strelci bili Saša Ilić i Ivica Iliev, dok je Radovan Radaković odbranio penal. Bio sam mlad, imao 20 godina i tek sam položio vozački ispit i trebalo je dakupim prvi auto. Sećam se, bio je to golf 4. U to vreme su se bonusi isplaćivali posle određenih ciklusa i bila nam je potrebna pobeda nad Zvezdom kako bismo dobili oko 10.000 maraka. Pamtim vrlo dobro, Danko i ja sedimo na klupi, a Ivica „bocne“ preko Aleksandra Kocića. Nas dvojica poludimo od sreće. A, sećate seonih Dankovih makazica protiv Sportinga? E, pa noć pre te utakmice sam mu rekao daće uraditi nešto veliko. Nisam znao šta, ali sam bio siguran da će biti nešto za pamćenje. Čak se na snimku i vidi kako posle tog gola trči ka meni.
Ima li nešto iz one istorijske 2003. godine kad je obezbeđenje plasman u Ligu šampiona?
– Ima ih mnogo, ali ajde da i ovde izdvojim dve. Nije hronološki, ali da krenemo od tog Njukasla. Mnogi su mislili da u Englesku idemo samo da se ne obrukamo, što su nam čak govorili i neki članovi rukovodstva. Ali mi smo bili opušteni. Noć uoči meča smo u holu hotela pričali viceve i smejali se naglas, kao da smo u prvoj utakmici dobili 10:0 i da sigurno idemo dalje. Nekako smo imali dobar osećaj, koji se kasnije pokazao kao ispravan. Ali, pre toga je bila jedna zanimljiva anegdota sa letnjih priprema u Švajcarskoj.
To bar nije teško pogoditi, sigurno je Taribo Vest bio u centru pažnje?
– Ne, poenta je u treneru Lotaru Mateusu. Igrali smo utakmicu protiv Lugana koju smo dobili, i po dolasku u hotel on nam je rekao dasvi moramo daodemo do šanka i popijemo po jedno pivo. Ne ako hoćemo, nego da MORAMO! To je bila obaveza. Usput nam je rekao da nije nikakav problem ukoliko neko hoće da ostane duže. I naravno, nas nekolicina je ostala do jutra. A kako se pored hotela nalazilo jezero, nekome je palo na pamet da idemo da se kupamo. I tako, negde oko četiri sata smo poskakali u vodu, a Lotar je stajao sa strane i sve vreme se smejao. Eto, od tog kupanja u jezeru u četiri ujutru, posle cele noći u baru, do plasmana u Ligu šampiona je prošlo samo mesec i nešto dana. To je bio Lotarov način da nas opusti i stvori timski duh.
Dakle, iz te sezone pamtiš samo lepe trenutke?
– Nažalost, bilo je i onih loših. Konkretno, utakmica protiv Olimpika u Marselju kad sam dobio drugi žuti karton i to zbog simuliranja. Te sezone je uvedeno pravilo da se takvi pokušaji kažnjavaju javnom opomenom i zbog mladosti i neiskustva sam dozvolio sebi da budem isključen. Zbog te nepromišljenosti sam propustio gostovanje Real Madridu na „Santjago Bernabeu“, pa sam tu utakmicu gledao na televiziji. To je bila najveća moguća kazna, a još sam protiv Madriđana u Beogradu dobio udarac u glavu od kojeg sam morao na ušivanje.
Pamtiš li ko te je „udesio“?
– Kako da ne, bio je to Ivan Elgera. Tako me je udario da sam zaradio osam kopči. Ali, nije problem u osam kopči, to se dešava u fudbalu, problem je što sam od 180 minuta protiv Real Madrida ja odigrao samo 45 u Humskoj, a zbog tog kartona iz Francuske 10 dana nisam smeo da izađem na ulicu.
Bilo te je sramota?
– Taj karton sebi nikako ne mogu da oprostim, a i navijačima je trebalo dobrih desetak dana da pređu preko toga. Danas možeš da promašiš penal u 90. minutu i da uveče izađeš u grad, a mene su vređali gde god sam se pojavio. Šetao sam Knez Mihajlovom i slušao kako mi dobacuju. To se smirilo tek kad sam postigao naredni gol za Partizan.
Koliko si puta odgledao tu utakmicu iz Francuske?
– Nijednom! I mislim da je neću ni gledati. Postoje neke utakmice koje nemaš snage da gledaš. Recimo, moj sin koji ima 12 godina se baš dobro isplakao kad smo izgubili od AZ Alkmara u Ligi Evrope pre dve godine, i nikada više nije odgledao snimak tog susreta. A ja, pored meča sa „Veledroma“, nikad nisam odgledao ni utakmicu protiv Artmedije iz 2005. godine. Kad to kažem, ne mislim da nisam gledao snimak, nego je bukvalno nikad nisam pogledao.
Nisi imao snage?
– Nisam imao mogućnosti. Tada sam bio na pozajmici u Bragi i nisam imao gde da gledam. Tokom penal serije sam bio na direktnoj vezi sa Bojanom Brnovićem koji mi je u realnom vremenu prenosio šta se događa. Sećam se da sam sve jasno čuo kao da sam bio na stadionu, a onda njegov brat Nenad izveo jedanaesterac i odjednom je nastao muk. Ništa se nije čulo, veza se brzo prekinula imeni je bilo jasno da nismo uspeli da prođemo.
Preživeli smo to, pa ćemo preživeti sve ostalo. Nego, kad nam dolaziš ponovo?
– Videćemo, čim mi se bude ukazala prilika.
Pričaš o zvaničnom ili privatnom dolasku?
– I za jedno i za drugo. Rekao sam da mi je želja da jednog dana preuzmem Partizan i to je moj cilj, samo što sada još nije vreme za tako nešto. Upravo sam završio školovanje za profi licencu i radim diplomski rad, a veliku pomoć za njegovu izradu sam imao od Marka Nikolića. Pre svega, počastvovan sam što me je zvao da mu budem pomoćnik u Partizanu te dve godine, a onda sam mu zahvalan što mi je omogućio da posetim Lokomotivu i da na osnovu tih iskustava napišem rad koji treba da odbranim. On i njegovi pomoćnici Radoje Smiljanić i Gorana Basarić su me sjajno ugostili, omogućili mi priliku da se usavršavam, a ja sam još jednom mogao da se uverim koliko su oni veliki profesionalci.
Jesi li bio na nekoj utakmici?
– Naravno da jesam. Oni su tamo napravili sistem koji funkcioniše i navijači ih, posle početnog negodovanja, zaista obožavaju. Uspeli su radom i rezultatima da pridobiju njihovo poverenje.
A da ti ostavimo karte za finale kupa?
– E, to bi bilo dobro. Sve zavisi od obaveza u mom sadašnjem klubu Budućnosti, ali dugo već obećavam sinu da ću ga dovesti na utakmicu, pa bi možda bilo dobro da se to dogodi sad. Videćemo.
Ajde, bilo bi lepo. Poziv je otvoren i sve je do tebe.
– Hvala. Iskreno, i ja sam se malo uželeo utakmica mog Partizana. Ranije, dok sam bio aktivan igrač čim sletim u Surčin, u fri šopu kupim dve flaše pića i pravac u Humsku kod tadašnjeg generalnog sekretara Žarka Zečevića i sportskog direktora Nenada Bjekovića. Onda lepo sednemo i pričamo o svemu. Čak i danas kad u Beogradu imam neke privatne obaveze uvek ih tempriram tako damogu da odgledam bar jednu utakmicu – završava Delibašić.
Zvanični sajt FK Partizan
