Znamo da ste navikli da na naše “Priče iz kraja” uvek podsete na neka možda davno prošla vremena, ali posebno dobra vremena.
Tako se i ovog puta prisećamo jednog vrednog imena i fudbalera koji je ostavio dubok trag u jugoslovenskom fudbalu, a posebno u fudbalskom klubu Partizan.
Naš današnji “junak” je Milan Galić, a mi vam otkrivamo sve što do sada niste znali o njemu.
Milan Galić je bivši jugoslovenski fudbaler i legenda fudbalskog kluba Partizan. Međutim, malo je poznato da je ponikao u zrenjaninskom Proleteru, a da se potom afirmisao u Partizanu.
Svoju karijeru Galić je nastavio u Standardu iz Liježa, a završio u Remsu. Kada se radi o nacionalnom timu, za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova, što je jedan gol manje od najboljeg reprezentativnog strelca, Stjepana Bobeka.
I to je ono ukratko. Međutim, iza njegovog imena krije se mnogo toga. Pa, krenimo redom.
Milan Galić rođen je 8. marta 1938. godine u Temerinu, gde se otac Ilija nastanio, posle ratovanja na Solunskom frontu, pošto je prethodno napustio rodno Bosansko Grahovo. Međutim, brzo je ostao bez oca, a u ratnom vihoru 1944. godine ostao je i bez majke Sofije, a siročad su se razdvojila.
Milan je četiri ratne godine proveo u zbegu u Bosni, gde ga je po oslobođenju sestra Marija, inače partizanka, pronašla i vratila u Vojvodinu. Rastao je u domovima za siročad u Kanjiži, Molu, Titelu i najzad Zrenjaninu.
Po prirodi povučen, dugo je trebalo da se odluči i prijavi treneru omladinaca domaćeg Proletera Koči Kolarovu. Trener Kolarov očinski je prihvatio Galića, koji njegove savete nikad nije zaboravljao. I to se vrlo brzo isplatilo, pa smo dobili fudbalskoh junaka. Kad je napunio 16 godina, postao je i omladinski reprezentativac Jugoslavije.
Kako se Galić pronašao u sportu?
Za sve ovo vreme u Zrenjaninu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a pre mature je postao prvotimac u Proleteru. Već kao afirmisani igrač, prešao je u Partizan, ali se brzo vratio da pomogne svom timu u kvalifikacionim borbama za ulazak u Prvu ligu.
Pošto je Sarajevo ugasilo sve želje Zrenjaninaca, Galić se nakon toga vratio u Partizan i posle nekih sporova zbog njegove registracije za crno-bele, stiče pravo igranja na prvenstvenim utakmicama tek u proleće 1959. godine.
Igrao je levo krilo i levu polutku, ali se kod najšireg kruga ljubitelja fudbala proslavio kao vođa napada. Ipak, on je bio vođa navale posebnog tipa. Brz i okretan, sposoban da se kreće na velikom prostoru igrališta, da se nađe na svakoj poziciji u navalnom redu, Galić je bio uspešan organizator igre i izvanredan strelac.
U dresu Partizana Galić je odigrao ukupno 281 utakmicu i postigao 165 golova. Posebno e zanimljivo to da, iako sjajan strelac, čiji su golovi često odlučivali brojne utakmice, nijednom nije bio najbolji golgeter u prvenstvu, ali je zato osvojio četiri šampionske titule sa Partizanom: 1961, 1962. i 1963. i 1965. godine.
Igrao je i u nezaboravnoj sezoni kada je Partizan stigao do finala Kupa evropskih šampiona. Nalazeći se na odsluženju kadrovskog roka u JNA, odigrao je samo tri utakmice, ali je i time doprineo da ta generacija Partizana stigne do tako velikog uspeha.
Pripremajući se za olimpijski turnir 1960. godine u Italiji, Galić je učvrstio mesto u ekipi. U odlučujućoj utakmici protiv Danaca, već u 1. minutu igre, postigao je vodeći gol za Jugoslaviju i skoro ponovio podvig iz debitantskih dana, ali je u 38. minutu zbog prigovora sudiji Lo Belu bio – isključen!
Iste godine igrao je i u finalu prvog Kupa evropskih nacija 10. jula 1960. godine protiv SSSR-a (1:2) u Parizu. Naša ekipa osvojila je srebro.
Međutim, ni to nije sve. Galić je sa reprezentacijom nizao usphe iz godine u godinu.
Na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto, Galić je igrao na svih pet utakmica i postigao tri gola. Tada se nalazio u zenitu karijere i brzo je privukao pažnju svetske javnosti.
Kad se 1966. godine “raspao” onaj slavni tim Partizana, Galić je medu poslednjima otišao u inostranstvo. Od oktobra 1966. do juna 1970. igrao je za belgijsku ekipu Standard Liježa, a zatim od juna 1970. do juna 1973. godine u Francuskoj, za ekipu Stade de Reims.
Stekao je iskustvo u inostranstvu, a onda je usledio povratak u Srbiju.
Pošto se 1973. vratio u Beograd, završio je studije i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ostao je aktivan u fudbalu, kao pravni stručnjak u Fudbalskom savezu Jugoslavije, da bi preminuo 13. septembra 2014. godine u Beogradu.
Tekst preuzet sa portala Meridian sport
