04.10.2016.
Proslava još jednog rođendana našeg kluba za koji živimo. Predivno, doduše malo prohladno, veče, ali nas greje ljubav prema klubu. Zappa bar, red muzike, red pevanja Grobara naših dobro poznatih navijačkih pesama, promocija knjige… jednom rečju, idealno.
Na vrhuncu proslave, u sred ludila, pojavljuje se gospodin, ulazi tiho i neprimetno za većinu gostiju kafića, ali meni nije mogao da promakne, prilazi šanku, seda na barsku stolicu i poručuje piće. Okreće se ka našem stolu, onako neprimetno, a ja, oduševljena njegovom pojavom koja, moram priznati, nije bila baš u vršnjačkom skladu sa ostatkom ekipe, pokušavam u izuzetno bučnoj atmosferi da mu objasnim kako bih htela da ga fotografišem. Sa skromnim osmehom mi je pokazao da nema ništa protiv. Mračno, zadimljeno, ali uspevam nekako da uradim jednu fotografiju.
Podignem prst (kao da lajkujem) i pokušavam da mu se na taj način zahvalim što mi je dozvolio da ga slikam. Diskretno je dao vizit kartu Dušanu. Pogledam i sledi novo oduševljenje… pa on nije samo slučajni prolaznik… on je član skupštine Stonoteniskog Kluba Partizan… g-din Zoran Sarić.
Nedugo zatim, onako diskretno i pomalo stidljivo prilazi našem stolu i predstavlja nam se. Počinje priču… ”Eto i mi uskoro slavimo rođendan…66-ti”, tu već vidim i dozu ponosa u glasu. Kada je video naše iskreno oduševljenje, nastavlja priču već malo sigurnije… ”planirali smo malu proslavu, na stadionu. Voleli bi smo da napravimo lepu proslavu, dostojnu našeg kluba, ali nažalost nismo u mogućnosti. ” tu već vidim tugu u glasu…” a nekada smo bili prvaci države i cenjeni… sada, jedva se držimo, nemamo ni svoju dvoranu…”
To me jako rastužilo… gde smo mi bili, a gde smo sada…
Svejedno, obećala sam gospodinu Sariću da se neće završiti samo na ”kafanskom” razgovoru, da će o tome čitati mnogi ljudi i da će se možda čak i naći neko ko je u mogućnosti da pomogne ovom klubu koji ima ovakvu istoriju… makar da im se omogući proslava rođendana kakva dolikuje vernim članovima Stonoteniskog kluba Partizan.
STONOTENISKI KLUB PARTIZAN (podaci iz vikipedije)
Osnovan je 20.oktobra 1950.. godine
Muškarci
- Ekipni prvak države SFRJ, SRJ, SCG i Srbije : 12 puta
- 1956, 1957, 1959, 1960, 1966, 1989, 1990, 1991, 1992, 2006, 2007 i 2008
- Pobednik kupa Jugoslavije : 1 puta
- 1962
- Finalista Kupa evropskih šampiona : 1 puta
- 1960
- Polufinalista Kupa evropskih šampiona, : 4 puta
- 1961, 1989, 1990 i 1991
Žene (ugašen)
- Ekipni prvak države FNRJ : 4 puta
- 1955, 1956, 1957, 1960
Među osnivačima su bili Nikola Mraović, danas najstariji član uprave STK Partizan, Žarko Dolinar i Josip Vogrinc
. Najveća kriza kluba nastupila je 2002. godine kada je STK Partizan zbog nedostatka finansijskih sredstava izbačen iz svih takmičenja, međutim nakon vraćanja u najviši rang 2005. godine, kada JSD Partizan slavi 60, a stonoteniski klub Partizan 55 godina postojanja, i sezonu 2005/06 završava trijumfalno pobedom u finalu plej-ofa nad C. Zvezdom, pehar ekipnog prvaka države posle četrnaest godina, po 10. put dolazi u vitrine Partizana. Ta šampionska ekipa je igrala u sastavu : Ilija Poljak, Goran Kocić, Nemanja Ignjatov, Branko Anušić, Željko Mašović i Miloš Đerman. Sa do sada osvojenih 12 šampionskih pehara, STK Partizan je najtrofejniji i najuspešniji klub u zemlji, a pored ovog treba pomenuti da je do 80-ih godina STK Partizan imao i žensku ekipu, koja je 4 puta osvajala titulu prvaka Jugoslavije: 1955, 1956, 1957 i 1960. godine.
(Novosti 09.11.2015.)
NEKAD su stonoteniseri Partizana harali velikom Jugoslavijom, bili strah i trepet za najbolje evropske igrače. Crno-beli su se dičili Vojislavom Markovićem, Milivojem i Aleksandrom Karakaševićem, Ilijom Lupuleskuom, Zoranom Primorcem… Nedavno su proslavili 65. rođendan s jednim jedinim ciljem – da prežive teška vremena
Ne tražimo velike pare. Da bi klub funkcionisao u našoj Prvoj ligi potrebno nam je mesečno 500 evra ili 50.000 dinara. Nedavno smo imali klupsku Skupštinu, na kojoj sam opomenuo da moramo da se skupimo, borimo. Želimo i da grad nagrađuje za plasman u Prvoj ligi, makar toliko da možemo da platimo putovanja po Srbiji. Ma koliko se to nekom činilo čudno, za nas je i to veliki trošak
Crno-beli ne pomišljaju da dignu ruke od stonog tenisa. Bore se, nadaju se boljim vremenima i veruju da se nekad trofejni sport neće ugasiti.
– Ponosni smo na naše velikane. Na skromnu proslavu nisu svi mogli da dođu. Želimo da okupimo što više dece, da ih afirmišemo, da ih što pre gurnemo u vatru kako bi stasali. Naša ekipa je najmlađa u ligi, uz nju su veterani Goran Kocić i Nenad Đukić i cilj nam je da izborimo opstanak – podvlači Kilibarda.
ŽELE SVOJ KUTAK
CRNO-BELI godinama nemaju svoju dvoranu. Kilibarda ističe da pokušavaju da nađu svoj prostor, u hali ili nekoj školi. Ni pokušaji JSD nisu urodili plodom.
– Da nam Stonoteniska akademija Kocić nije izašla u susret, ne znamo gde bismo igrali. Oni imaju svoj prostor na Banjici i “11. aprilu”, koji ispunjava uslove za trening i igranje mečeva – kaže Kilibarda.
ANA KOSTIĆ
