Priča o beogradskom mangupu prve klase: DAN KADA JE ČAVA “UBIO” PEŠAKA

Neko je jednom, s pravom, primetio da je Čava bio jedini beogradski fudbaler kog su zagrebački navijači – obožavali

Ostao je neispisana knjiga bez korica, igrač visoke sportske inteligencije o kom bi film mogao da se snimi svakog dana i svake nedelje, a koji je, na žalost, živeo prebrzo…

Ovaj tekst su pripremile Suboticke.rs

Bulbulder je deo Zvezdare u Beogradu. Prevedeno sa turskog: dolina slavuja.

Da je fudbalska virtuoznost Zorana Čave Dimitrijevića (1962 – 2006) mogla da bude transponovana u note, bila bi to verovatno pesma iz naziva njegovog beogradskog kraja.

Bulbulder je sa oko pet hiljada stanovnika, koliko ih danas ima, možda najplodniji fudbalski rasadnik Balkana: Vladimir Petrović Pižon, Zoran Dimitrijević Čava, Petar Borota, Vladislav Bogićević, Dušan Nikolić, Dragoslav Stepanović, Boško Kajganić, Bane Smiljanić…

Smokva u košavi

Stari hroničar Beograda, Milan Đ. Milićević, zabeležio je da bi Beograđani u prvoj polovini osamnaestog veka odlazili u šetnju do Bulbuldera, gde je bilo svežih smokava iz primorja i grožđa iz Mostara. Slavujeva dolina naslonjena je na Slavujev venac, a kroz današnju Ulicu Dimitrija Tucovića i dalje Cvijićevom tekao je nekada Slavujev potok. U neku ruku, Čava je bio smokva u beogradskoj košavi ili subotičkom severcu, neka vrsta fudbalskog slavuja.

Pre tri i po decenije obukao je dres Spartaka. Došao je iz Partizana, gde je već bio poznat kao ovejani zvezdarski mangup. Životni kredo bio mu je: “Zar zbog fudbala da izgubim mladost?”. Držao ga se čvrsto do kraja života.

Neko je jednom, s pravom, primetio da je Čava bio jedini beogradski fudbaler kog su zagrebački navijači – obožavali. O tome je čak pisala Politika, avgusta 1987. Nisu mu zviždali ni u Subotici, ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Sarajevu. Virtuoz se jedino poziva na bis.

Čitav film o samo jednom danu

Zoran Arsić, bivši igrač Spartaka i Partizana, Čavin dugogodišnji prijatelj, saigrač i cimer, koji danas uspešno predvodi Ženski fudbalski klub “Spartak”, za Subotičke.rs kaže da je Čava za javnost ostao sportska knjiga bez korica.

– Takav se igrač godinama unazad nije rodio na ovim prostorima. Čava je bio čovek o kom je mogao da se snima film svakog dana, svake nedelje, na terenu i van terena. Imao je nešto što se ne uči. To je Božji dar. Sjajan osećaj za loptu i visoku sportsku inteligenciju. Bila su mu dovoljna dva poteza da reši utakmicu.

Van terena je bio pun života. Bio je nepredvidiv, pravi beogradski mangup sa stilom i određenim manirima. Kada biste bili najljući, na njega niste mogli da se naljutite. On bi se nasmejao i ubacio poneku doskočicu koja bi vas na kraju nasmejala. Niko na njega nije mogao da se naljuti! To je igrač sa kojim sam proveo mnogo godina. Najpre u Partizanu, gde smo, takođe, igrali zajedno, a kasnije i u Spartaku, gde je Čava došao da pomogne našem klubu da se vrati u Prvu ligu.

„Ubio sam pešaka…“

Zbog Čave smo mnoge noći proveli u karantinu, misleći da ćemo mi nekako njega da obuzdamo. Kako dođe povečerje, kada svi legnu u krevet i ugase se svetla, on mi kaže: “Brate, vidimo se ujutro…”. Izađe kroz prozor, pa kroz šumu… Išao je svojim putem. Obično me je budio između pet i sedam ujutro. Kucao bi na prizor, da mu otvorim i pomognem da neopaženo uđe u sobu.

Pitam ga: nesrećo, šta si to opet radio? “Ubio sam pešaka”, odgovorio je. Sav u čudu i zaprepašćen, pitao sam ga naivno: kakvog pešaka? Popio je bocu “Džoni Vokera”. Molio me je da ga ne budim za doručak. “Molim te, kada budemo izlazili na teren, izvedi me i drži pod ruku, da se ne primeti da sam pod gasom”, govorio bi. Bilo je takvih slučajeva koje smo vešto prikrivali od trenera i drugara.

Bilo je utamica koje je igrao psihofizički potpuno spreman. Bilo je i ovih, kada je, poput većine mladih ljudi, bio opušteniji, ali je na terenu uvek bio majstor. Sa dva poteza, dva završna pasa, znao je reši utakmicu, da pogodi loptom igrača u nogu. Trebalo je samo da postavite nogu i lopta, koju bi Čava uputio, ušla bi u gol. Bio je majstor, virtuoz, velika neispričana priča…

Na žalost, sve je radio prebrzo. Brzo je jeo, brzo pričao, brzo mislio i živeo. Brzo je otišao na drugi svet. Ispisana knjiga bez korica… Ima o njemu da pričamo, pišemo i snimamo još dosta, a kada bismo, nakon svega toga, mogli da vratimo vreme, Čava bi u mnogim stvarima i dalje ostao misterija: kako da živite nesportski, a igrate tako dobro? Kako da najljućeg čoveka nasmejete? Kako da za sve važi kazna, osim za vas? Kako u teškim trenucima preuzmete odgovornost i date gol? Kako da napravite atmosferu, da se ceo autobus smeje? Izvan terena bio je neponovljivi majstor za atmosferu i ambijent.

Čava je simbol ovog grada. Gde god bi se pojavio, Subotičani su išli za njim. Voleo je kao svaki mlad čovek da se opusti i popije, a u Subotici nije platio ukupno ni dva pića. Svi su ga čašćavali i voleli da budu u njegovom društvu – priča nam Arsić.

Zoran Dimitrijević

Pera mu je davao pilule da zaspi…

Zoran Kuntić kaže da je Čavu posmatrao kao starijeg fudbalera i kolegu, sa dosta poštovanja.

– Fizioterapeut i maser Pera Dabić pribegavao je svom načinu da Čavu zadrži u karantinu u Lovačkoj kući. Čava je voleo izlaske, to svi znaju. Pronalazio je način da nestane čak i iz karantina. Pera mu je zato, ponekad, davao neke male pilule, da ga obuzme san i lakše zaspi, da pred važnu utakmicu ne ode u grad – priča Kuntić.

Tablić kod Ciska

Dosta vremena sa Čavom je proveo Željko Tomić, nekadašnji narodni poslanik, koji se iz Novog Sada obreo na Bulbulderu.

– Početkom osamdesetih, Partizan je igrao prijateljsku utakmicu u Starčevu, sa lokalnim Borcem. Selo moje majke i svih mojih Tomića ugostilo je crno–bele koji su pobedili sa 10:0. Posle utakmice sam trčao od igrača do igrača i na Partizanovom šeširiću skupljao autograme. Najponosniji sam bio na potpis tada mlade nade, Zorana Dimitrijevića Čave, koji me pitao, otkud ja iz Novog Sada u ovom selu… Obožavao sam ga. Pamtim sve njegove čarolije protiv Stavangera, Hajduka, Portimonensea i mnogih drugih. Njegov odlazak u zagrebački Dinamo nismo osuđivali, kao recimo odlazak Ranka Stojića. Gledao sam ga i u dresu Spartaka, kad su gostovali na novosadskoj Detelinari. Godine 2005, preselio sam se u Beograd, na Bulbulder. Slučaj je hteo da brzo upadnem u društvo starih Zvezdaraca i upoznam mnoge legende tog kraja. U kafani kod Ciska, to je danaa “Limun žut”, tukli smo tablić po celu noć. Ne u pare, već onako, drugarski, uz priče i anegdote za pamćenje. Mile Nos, Šilja, Čava i još neki znani i neznani Bulbulderci.

Čavi je uveliko bio otišao glas, jedva je govorio. Insistirao je da igra sa mnom u paru, sa bratom grobarskim, protiv „ciganskih go*ana“, kako je nazivao ostale, iako ih je godinama znao. Stalno je bio na vezi sa sinom koji je tada igrao fudbal u Francuskoj.

Dok smo mi jeli roštilj ili picu, Čava je pred sobom na raširenim novinama, imao brdo trave koju je zalivao pivom. Bio je nestalan, laf i šeret, izgubljen u nekom svom originalnom svetu. Kada je preminuo, nisam imao snage da odem na sahranu. Bulbulderska „delegacija“ je otišla bez mene. Još pamtim kako iz novina isecam članke o Čavi i njegove fotografije. Bonvivan i fudbalski čarobnjak ostao je zauvek upamćen i po izjavi: „Zar zbog fudbala da izgubim mladost? – kaže Tomić.

Zoran Čava Dimitrijević
foto: Youtube / Printscreen

„Ništa sok, ništa kava, evo ide Dimitrijević Čava“

Oni koji se sećaju “Vremena sporta i razonode”, sećaju se i Milana Galića iz Rijeke (“…Danas je Partizan bez Klinčarskog u Gradskom parku tek partizančić, nešto kao loto bez Suzane Mančić”…). Galić je imao svoj čuveni komentatorski stih i o Čavi: “Ništa sok, ništa kava, evo ide Dimitrijević Čava”.

Bila je to u predkladioničkoj eri fudbala. Duh Duleta Pacova još je bio u zapečaćenoj boci daleko od sportskih klubova, a na stadionima i oko njih bilo je znatno više duha i ljubavi prema fudbalu, nego droge i oružja. Umesto reketa, predsednici klubova navijača prikupljali su članarinu. Otuda naša epoha nije u stanju da iznedri nekoga nalik Čavi.

Nakon Partizana, Spartaka, Dinama iz Zagreba, Čava je igrao za Dižon, Nant i Valensijen. Gde god da se pojavio na terenu, bio je omiljen.

Sa trideset godina je 1992. doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je šesnaest dana u komi. Pobedio je na produžetke, ali je morao da se oprosti od fudbala.

Da Čava i danas nije zaboravljen, svedoči beogradski mural “Grobarskog treš romantizma“ posvećen ovoj legendi. Možda je posle 35 godina došlo vreme da se sličan mural pojavi i u Subotici.

TAKO JE GOVORIO ČAVA

“Ja sam takav rođen!”

Intervju Zorana Dimitrijevića za “Top fudbal” 1998. godine

Zoran Dimitrijević je rođen u Beogradu, 1962. godine. Sin jedinac od oca Svetolika i majke Ljubinke, već u obdaništu je najavio “nestašne” godine. Bežao je preko ograde do drugara, a u prvom razredu je izlazio sa časa kad je hteo. Od desete godine – počeo je da trenira u Partizanu, u trinaestoj već imao sukob s policijom, a u osamnaestoj bio najavljen kao najveći talenat Partizana svih vremena. Boem, šarmer i momak koji je probao sve u životu. Omiljen u društvu, pošten i iskren prema svima – osim prema sebi. Igrao je tri godine za prvi tim, a onda promene, grad za gradom, Amerika i Francuska, gde je proveo nekoliko godina, i tu završio karijeru. Godine 1992. imao je tešku saobraćajnu nesreću i od tada vodi drugi život. Poslednjih godina živi u Briveu – Francuska, sa suprugom Lidijom i sinom Milošem.

Zoran Dimitrijević dugo nije ništa pričao za jugoslovensku javnost, a za “Top fudbal” govori iskreno o svemu, onako kako je uvek i živeo…

– Odrastao sam na Bulbulderu. Tu odmah uz ulicu Dimitrija Tucovića. Ćale Sveta je strastveni golubar, čoveče, po ceo dan gleda u nebo. Namesti stolicu u dvorište i vidi ga pre na nebu nego neko sa dvogledom. Sve ih zna, i koje su vrste i ko je kome ćale, keva… Njegov nadimak je Čava, meni onda prilepili Čava 2 i tako sam do danas ostao Čava. U školu sam išao, ali brate, nije me uopšte interesovala. Nešto učiteljica govori da budemo mirni, a ja zapalim sa časa u dvorište na fudbal sa ortacima.

– Sećam se kad sam imao deset godina, bio je neki turnir. Snimili me i ja pozvan u Zvezdu da idem da treniram. Ko me zvao? Keve mi ne znam, a ja baš bio težak zvezdaš, ali ortaci iz kraja, njih sedam, osam, svi otišli u Partizan. Gde ću ja sam na trening, ono, petica, šestica, tramvaji, gde u onoj gužvi sam da se izgubim – i tako odem ja sa njima u Partizan.

– Prvi trener bio mi je kratko, ali kratko, Čika Ćele Vilotić, pa Atanacković, pa onda Minda Jovanović, najduže u početku. Odmah su mi rekli, mali ti si polutka, ima drugi da misle za tebe.

– Šibanja je bilo u kraju, ali brate, ono, sportski, pravo, ko jači, a ortaci su mi bili, uvek sam voleo sa svima da se družim. Šaner ili tako nešto nisam bio. Gde nisam lud – ma celo to društvo je strava, sve pravi momci. Sada čujem neki za sto, dvesta maraka varaju jedni druge – čoveče…

– Sećam se, u trinaestoj godini, ja kod Novog groblja opalim pandura sekirom, ma da, tupim delom. Počnem sa dva ortaka da bežim, kad me njih trojica stignu. Je l` da ti pričam kako su me prebili? Možeš da zamisliš, sećam se govori jedan – ti ćeš klipane da biješ kolegu, ja sam zadužen za to – e bolje da ti to ne pričam.

– Jeste, bio sam par puta u muriji, nisam ti ja nikad bio krupna riba. Stalno nešto, uz nekog me hvataju, pa me brzo puste – tako je bilo i u omladincima, puste me u podne iz murije, u 16 h pobedimo Zvezdu sa 4:0.

– Ma jeste, bio sam problem od ranih dana. Ali u Partizanu sve OK. Vladica Kovačević me baš voleo, kaže, evo Čava prestao da puši, a ja…I čekao sam i sanjao sam dan kad ću da uđem u prvi tim. Da igram sa Mocom – genijem. Njega sam obožavao – i Pižona. Brate, oni su ti poslednji pravi igrači iz grada, ma genijalci. Posle njih, sebe sam video kao naslednika – i do danas niko. E, eto taj mali Dejan Stanković, stvarno je dobar…

– Slabo smo mi iz podmlatka imali ufur u prvi tim. Rile Čokalija, Dragan Mance i ja smo nešto napravili. Nije Toma Kaloperović bio dobar sa Vladicom pa neće da forsira nas iz podmlatka. Ma otkud znam, možda je i u pravu, ali brate, trening da umreš, ubi nas čovek. Sećam se, dva puta dnevno, beži Čavo…

– Dođe Čigra (Miloš Milutinović), kod njega sam igrao najbolje. U nedelju posle utakmice me pita, Čavo kad si na treningu? Dođem u sredu, četvrtak – dva puta pun sprint, od centra do penala, svi vide da mogu! U nedelju otplešem, budem najbolji…

– 1983. igralo se u Londonu. Protiv Kvins Park Rendžersa. Koja maršruta – krenem od stadiona, pa Janićije, Novi Beograd, Zemun. Janpi svi, a tek “prave” ideje dobijemo oko četiri, pet ujutru. Onda Šansa na Tašu, ja “zalutam” i ne odem. Ma gde zalutao, nisam ni krenuo. Ovi moji puknu 6-2.

– Ma bilo je super, te tri godine u prvom timu. Pošalju me 1983. u vojsku. Puste me posle sedam dana, kažu mnogo “pametan”. I posle dva meseca igramo sa Zvezdom. Pobedimo sa 3:0, a ja baš strava igrao. Pozovu me na televiziju, emisija uživo, javlja se neki matori, kaže – kakav je on primer za omladinu, može da igra fudbal, a vojska… Kad brate, slušao to neki “Savez omladinaca” i stiglo pismo u Partizan. U koverti lepo preporučeno – kažu mi – Čavo, bune se ljudi, ‘ajde negde…

– Krenem ja u Ameriku. Mali fudbal, Kanzas Siti – koji Siti, brate. Tuga! Nigde nikog na ulici, beži Čavo nazad – pa odem u Suboticu – daju mi pare, a ja im pozajmim da dovedu još neke… Uđemo mi u Prvu ligu. A moja lova? Ma zaboravi!

– Bio ja u Beču kod nekih ortaka `85. – i vratim se, kad zove neko. Sine, dođi u Zagreb, imam sve. Bio to Ćiro Blažević. I stvarno bilo tako. Bio sam dočekan kao kralj. Ćiro iz gepeka vadi lovu i daje, gajba, ma nisam nešto ni trenirao. I imao sam dobro društvo. Bio tu i Džems Din – tako sam ja zvao Zvonimira Bobana. Pravi talenat, ma brate, to što pričaju – ne znam al‘ meni je Maksimir uvek skandirao, Čavo, Čavo. Posle godine ode Ćiro, dođe Skoblar. Za mene čovek sa druge planete – igraju Škerjanc i Besek – Maksimir me traži, a on me pošalje na zagrevanje u tridesetom minutu – i tako…Petnaest minuta pre kraja ja sednem na klupu, ma umro sam od zagrevanja iza gola. Skoblar me samo gleda, kao, nisam te zvao. Ja mu kažem – meni je sad malo da igram i odem u “Kutiju šibica” na mali fudbal.

– Najbolji treneri? Pa Čigra, Ćiro i Đavo (Bjeković) su me uvek razumeli. Ma brate, kod koga igraš – taj je najbolji.

– I odem u Francusku. Gde sve nisam igrao od 1988. Bilo je svuda lepo, ma ja kad im zarolam. Sećam se u Valensiji, 1990. Kaže mi predsednik – Čavo, da ne piješ više – evo odmah 40.000 franaka. Ma evo tebi 50.000, šta ti mene uslovljavaš?

– 1992. vozim se ja. Dobro, bio malo cirke, a ono krivina. Ničega se ne sećam. Tražili me kući sedam dana i nađu me u bolnici. Šesnaest dana u komi, nisu smeli da me operišu, ali ja preživeo. Od tada drugi život – bio sam se i ugojio, preko sto kila, sada sam dobar.

– Od tada sa porodicom. Ujutro kafa, novine, sve kvizove i filmove na televiziji sam odgledao. Onda do društva – jedan ortak što je nekad igrao sa mnom ima kafić – i tako. Tu su Miloš i Lidija. Nju obožavam što je sa mnom izdržala, a ljubav mi je još od petnaeste godine. Upoznali smo se ispred pravnog fakulteta, ona ti završila prava u roku…

– Imam Ronalda u Francuskoj! Jeste, to je Miloš. Traže ga svi, a on sam odlučio se za Nant i tamo idemo svi. Kažu i pišu, najveći talenat francuskog fudbala od četrnaest godina, moj Miki…

– To ti je moja karijera. Karijera? Ma super je bilo sve – ko bi me menjao. Nikoga ne krivim za nešto, šta da krivim – ja sam takav rođen. I ne bih se menjao ni za kakvu drugu karijeru. Misliš, mogao sam više? Šta lova, kao Maradona iz Jugoslavije? Ne znam, lepo ti je to kad mi pričaš, ali za*ebi, meni je ovako super – pa ja sam Čava.

– Kasno su svi poželeli da se bave sa mnom. Ne, nije ni trebalo i nemoj nikog da krivimo. Voleo sam sve, uvek najviše ljude i ortake, pa onda čašicu, noć, provod, ma sve sam voleo. Šta voleo – pa i sad isto volim. Da li sam heroj ili anti-heroj, e to neka drugi kažu.

– Budućnost? Ko zna, brate, hoću u trenere. Upisao sam ovde trenersku akademiju, pomažu mi svi. Imam šta da pokažem – to barem znam. Trener – ma igrači te odmah provale, ja hoću samo jedno, iskreno ispred njih i sa njima, bez foliranja da igramo.

– Ma gde si se, bre, mene setio. Nisam dugo pričao za novine. I nemoj da me hvališ, kao Čava ovo – ono, to uvek mrzim. Pusti me i napiši onakav kakav jesam…

Tekst: Espreso.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *