Uvek je lepo kad se mladi bace u vatru. Kad kreneš s verom u budućnost, sa željom da baš ti klinci postanu stub Partizana. Ali fudbal, taj surovi, veliki fudbal – pokaže ti gde si. Baš tako je bilo kraj Jošanice.
Partizan je izašao na teren sa srcem, ali bez dovoljno glave. Protiv Novog Pazara stala je postava u kojoj je šest momaka imalo 21 godinu ili manje. Milan Vukotić je “veteran” sa 22. I to jeste poruka – da želimo mlad tim, da verujemo u decu, da hoćemo Partizan koji raste iznutra. Ali fudbal ne voli krajnosti.
Pazar je znao kako – iz prekida, iz situacija kad se glava ne sme izgubiti. Partizan nije imao odgovore. Jer iskustvo ne možeš da naučiš iz teorije. Moraš da ga preživiš.
Kad je ušao Bibars Natho, sve se promenilo. Ista lopta, isti protivnik – ali druga sigurnost, mir, balans. Jednostavno, iskustvo. Ono što će Partizan ovog leta morati da pronađe na tržištu. Ne zvučno, ne skupo – ali pametno.
Blagojević to vidi. I zna. I oni iz uprave vide. Ali znaju i koliko je para ostalo u “kasici prasici”. Biće teško, ali mora da se pogodi. Jer igrači poput Ugrešića, Roganovića, Dragojevića i Simića imaju ono što je neprocenjivo – talenat. Ali njima treba neko da ih vodi, neko da ih nauči kako se pobeđuje kad ne ide.
Najveći izazov tek dolazi – evropske kvalifikacije. Tamo ne prašta niko. Tamo nema vremena za učenje. Tamo moraš odmah da znaš. I zato leto mora doneti pamet, a ne glamur.
Neka su imena već na stolu. Šapuće se, nagađa, priča… ali znaš i sam – u Partizanu se ništa ne zna dok se ne desi. Do tada – strpljenje. I vera da iz ovih poraza dolaze najlepše pobede.
Jer to je Partizan. Ne kukamo – učimo. Ne padamo – rastemo.
VOLIMPARTIZAN.RS
