Dejan Čurović je bio ponos našeg kraja. Kao klinci u Zemunu smo gledali Mancea i Živkovića, a Čure je preko Galenike do Partizana krenuo baš njihovim putem.
Bili smo ponosni na njega kako je sa Savom i Belim harao, bio prvi strelac lige, za 70 utakmica dao 44 gola, kako je nastavio isto u Holandiji, Viteseu i Gronigenu.
Pre mesec dana kada sam ga poslednji put video kod Gugija u servisu mobilnih kod Centrala, bio je veseo. Pričao je o teniskom terenu u svom dvorištu, kako “dere” bivše saigrače iz Partizana. Izgledao je bolje i utegnutije nego kada je igrao, vedar, nasmejan, šaljivdzija…
Ni kada je saznao za bolest nije, kažu mi, klonuo, a ja, eto, nisam stigao ni da saznam. Leto i putovanja su nas razdvojili u julu, a leukemija zauvek. Još ne mogu da poverujem posle osmeha i šala, onakvog izgleda pre samo tri – četiri nedelje, da ga više nema.
Neka ti je večna slava i hvala Dejane.
(Vladan Tegeltija)