– Partizan se prvi zainteresovao, ja dao reč Žarku Zečeviću i Nenadu Bjekoviću. Moji ukućani, svi zvezdaši osim mene, nisu odustajali od namere da prihvatim ponudu Dragana Stojkovića Piksija i Marka Miškovića. Džaba…
Rođen u Titovoj Mitrovici, sazrevao u Kosovskoj. Obe… podjednako drage jednom od najperspektivnijih ovdašnjih trenera, Žarku Lazetiću.
Tragove stopala i prstiju na kućnoj prašini je ostavio za sobom 1996. godine, bez sfumato sećanja na mirise i bezbrižna igranja s vršnjacima pod zavičajnim suncem.
– Divna vremena, prelepe uspomene – setno će, Lazetić.
– Detinjstvo iz snova, iako nismo živeli u izobilju. Mama Ankica je radila u pošti, pokojni tata Arvanit u „Trepči”. Skromna primanja… nama dovoljna da ne oskudevamo, uvek budemo srećni i zadovoljni. Socijalne različitosti su tad bile minorne, nacionalne takođe. Dan nije prošao bez druženja s Albancima, bez fudbala dok ne bismo popadali s nogu.
Bilo i prošlo, danas zanimljivo: koliko uspešno su Lazetići branili čast Srba, u lokalnom loptanju.
– Rivalitet je bio vidno izražen, ali fer i korektan. Nikad se potukli nismo, nikad ružnu reč jedni drugima. Interesantno, mene kao najmlađeg, braća Miljan i Nikola su „šlepovali” u igri sa starijima. S mojim društvom je već bila druga priča ha, ha…
Što su primetili i Zvezdini skauti… Život se dolaskom u Beograd sasvim zapetljao, on smatrao da samo slabići popuštaju pred brojnim izazovima i čarima velegrada, dovode u opasnost njemu najvažnije – fudbal.
– Teško je i osvežiti sećanja, kamoli u četrnaestoj biti sebi prepušten. Naprasno lišen roditeljske ljubavi, zaštite. Pomoći.
Bez pauze u mislima je svakodnevno razmišljao o borbi korenja… čak i pod zemljom.
– Živeo sam na Banjici u maloj sobi s cimerom i jednim od talentovanijih u našoj generaciji Slobodanom Santračem iz Sremske Mitrovice, s gazdaricom u drugoj… Nikoline obaveze u prvom timu Zvezde, moje u kadetskom i u školi su proredile viđenja. Mada, njegovu podršku sam uvek imao… kad je trebalo. Ali, kad bih se osamio.. Pakao!
Snalazio se nekako, za razliku od vršnjaka preko noć` očvrsnuo. Prijatelje stekao za sva vremena, najboljeg u trenu izgubio… Vladimira Dimitrijevića.
– Tragedija… zlo, potop. Vlada je bio iz Raške, ja iz Mitrovice i nekako odmah smo se vezali jedan za drugog, uspostavili poseban odnos… pobratimski. Bezmalo istovetno i s Nemanjom Vidićem, mojim kumom Jocom Damjanovićem… Aleksandrom Lukovićem.
Glasom bez intonacije…
– LJuta je to rana, bez kraste već 19 godina. Već 19… a, kao da je bilo juče. Uspomene na Vladu ljubomorno čuvam, svako malo delim s njegovim roditeljima i sestrom. Čujemo se, viđamo kadgod smo u prilici.
Lazetić, za razliku od pokojnog Dimitrijevića, Vidića i Lukovića, fudbalski put je krčio van Zvezde.
– Talentovaniji su bili, reprezentativci. Ja, fudbalski premalo cenjen u Zvezdi i, kad sam shvatio da na mene ne računa, obreo sam se dve godine u Beogradu s Karaburme, tad drugoligašu. Potom isto toliko u Bežaniji, poslednju sezonu bio golgeter Prve lige sa 25 golova.
Tad izboren superligaški status i bajkovita polusezona – prvi strelac domaćeg kupa i pet pogodaka u prvenstvu, jedan Zvezdi i Partizanu – umalo nije posvađala čelne ljude večitih rivala.
– Partizan se prvi zainteresovao, ja dao reč Žarku Zečeviću i Nenadu Bjekoviću. Moji ukućani, svi zvezdaši osim mene, nisu odustajali od namere da prihvatim ponudu Dragana Stojkovića Piksija i Marka Miškovića. Džaba…
Pogrešio nije, godina i po u Humskoj je i obeležila njegov opus.
– Zvezdu smo sledeće sezone skinuli s trona, osvojili prvu titulu od šest vezanih i četiri kupa.
Problemi s kolenom su ubrzali kraj bremenite igračke karijere, početak trenerske. Isprva je pomagao Gordanu Petriću u Bežaniji, Ivanu Tomiću u omladinskoj reprezentaciji, Teleoptiku i Partizanu. Potom Miroslavu Đukiću i Zoranu Mirkoviću.
Između samostalno vodio Srem iz Jakova, kadete i omladince Partizana. Seniore u dve utakmice, nakon odlaska Mirkovića.
– Savo Milošević je imao svoj stručni štab, ja poželeo da se trenerski osamostalim. Čelni ljudi su ponudili da preuzmem Teleoptik, rado sam prihvatio iako je već bio ispao iz Prve lige.
Zadržao se u „Zemunelu” četiri meseca, zatim pauzirao šest. Samo?! Čuđenje u znak ovde prebrzog nalaženja posla i to u dva ranga višem takmičenju, otud pitanje: zahvaljujući kome.
– Prvenstveno minulom radu u Partizanu i Teleoptiku. I, razumljivo, poznanstvu s predsednikom Dragoljubom Vukadinovićem i sportskim direktorom Bojanom Leontijevićem. Pripomogli su i igrački dani, nemalo znanje stečeno pored meni dragog Ivana Tomića.
Potonje vredno ponovne začuđenosti, Tomić je svojevremeno pečatirao njegov odlazak iz Partizana.
– Ivan je tad bio sportski direktor i, bukvalno posmatrano: oterao iz kluba. Zbilja je, međutim, sasvim drugačija, mislim na obostrano uvažavanje i fenomenalnu komunikaciju. NJemu i najviše dugujem za vertikalan trenerski razvoj.
Zbunjujuće, opet. Tomiću, a ne bratu Nikoli!?
– Oboje smo iz kuće poneli „čiste ruke”, trudili i uspeli da bezuslovno ostanemo nedeljivi i moralno nepokolebljivi. Sve kako bismo izbegli eventualne probleme, raznorazna govorkanja. Nikola, recimo, ukoliko bi mene i preporučio, klub tad ne bi doveo talentovanog trenera Žarka Lazetića već njegovog brata. Što je ovde nepopularno i problematično, meni nepotrebno…
Ućutao je, utonuo u zamišljenost… cementiravši utisak o dostojanstvenom čoveku nerazmagnetisane životne busole na putu kojim je zadihano pošao.Baka čuvar ognjišta i uspomenaSelidba roditelja i najstarijeg brata Miljana s porodicom u Beograd zbila se nakon bestidnog bombardovanja NATO alijanse.- Traumatičan period… bio i prošao, bogu hvala. Baka Vukica je ostala u Mitrovici, s majčine strane,. Moja Ankica često ode, ja… retko, zbog nagomilanih obaveza.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
