Vladimir Kovačević odigrao je za reprezentaciju samo 13 utakmica (dve na Svetskom prvenstvu 1962), mada je bio izuzetan fudbaler – nameštao je saigračima golove, a i sam ih je davao
Против ђона: Владимир Ковачевић у дуела против Интера у Купу шампиона 1964. (Фото:документација „Политике”)
Ko je u Partizanu nasledio Majstora? Poslovođa! Kada je Stjepan Bobek završio karijeru njegovu ulogu je preuzeo Vladimir Kovačević.
Za razliku od svog prethodnika nije se uklapao u zamisli onih koji su sastavljali reprezentaciju, pa je za nju odigrao samo 13 utakmica (dve na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu kada je Jugoslavija zauzela četvrto mesto), mada niko nikada nije osporavao da je on veliki igrač.
U Partizan je došao s 15 godina (1955) s generacijom, koja je bila temelj na kome su „crno-beli” sagradili svoj najveći uspeh (plasman u finale Kupa šampiona 1966). Kao omladinci su dve godine (bez poraza) bili prvaci Jugoslavije. Titule su nastavili da osvajaju i kao seniori.
Od Kovačevića je nekoliko igrača iz tog tima ostvarilo uspešniju karijeru. Golman i kapiten Milutin Šoškić branio je i za reprezentaciju sveta (1963). Velibor Vasović, čiji gol protiv Reala nije bio dovoljan da se do kraja pokori Evropa, bio je u finalu Kupa šampiona strelac i za Ajaks (1969), koji je potom (1971) kao kapiten doveo i do trijumfa u tom takmičenju. Milan Galić bio je kapiten jugoslovenske reprezentacije u Čileu 1962. Fahrudin Jusufi je ostao zapamćen kao bek koji je obavljao zadatke i u napadu i po tome je bio ispred svog vremena.
Ne bi se pogrešilo da se bilo kome od njih dodeli počast da je bio glavni u to doba. Ali, sam Kovačevićev nadimak Poslovođa govori ko je držao sve konce u igri. A van igrališta…
E, taj tim je bio jedinstven. Postigao je što dotad niko nije kod nas uprkos podelama unutar njega. Kovačević i Galić su kao tandem bili strah i trepet za sve protivnike, čak i kada nisu govorili međusobno!? Ali, to se uopšte nije primećivalo na utakmicama. Bili su veoma svesni svoje uloge, pa su, kao i ostali njihovi saigrači, umeli da savladaju emocije tamo gde je i bilo najvažnije.
Verovatno bi atmosfera među njima bila bolja da u samom klubu nije bilo trvenja u vreme kad su Matekalove bebe (nazvane tako po svom treneru u podmlatku), dorasle do seniorske konkurencije. Sukob u upravi 1958. odneo je iz kluba jedan od najvećih dragulja jugoslovenskog fudbala. Miloš Milutinović je s 25 godina otišao u OFK Beograd (ubrzo se ispostavilo da ima ozbiljne probleme s plućima).
Reprezentativac sveta Branko Zebec, za koga se nije znalo da li je bolji kao levo krilo ili centarhalf, kapiten Partizana i reprezentacije, isključen je iz kluba (kasnije je prešao u Crvenu zvezdu), jer je rekao, i to javno, da „ovde sve smrdi od glave do repa”. Vasović, koji je zahtevao da se ceo podmladak, čiji je on bio član, prekomanduje u prvi tim, precrtan je zbog podrške Zebecu, a potom zbog mladosti pomilovan.
Unutrašnja borba se nastavila i kada su titule vraćene u klub (Partizan je 1961. trijumfovao u prvenstvu posle 12 sušnih godina, a onda i 1962. i 1963). Pri kraju 1964. iz voza na železničkoj stanici u Beogradu promenjeno je pola tima, koji je krenuo u Skoplje na prvenstvenu utakmicu protiv Vardara. Posle toga su na čelo kluba došli civili (čak je osvojeno i prvenstvo 1965), a vojna lica koja su ga do tada vodila (mada je već više od deset godina bio odvojen od armije), Tito je poslao na sve četiri strane Jugoslavije uz navodno obrazloženje da neće da mu se generali svađaju zbog fudbala.
U takvim okolnostima Kovačević je iz sezone u sezonu kreirao igru i to šampionsku. Za to su, između ostalog, potrebni i živci kao sajle. Da ih je imao može da se zaključi i po tome što je nepogrešivo izvodio penale.
U tom slavnom Partizanovom podmlatku bio je ne samo najmlađi, nego je izgledao i najslabašniji, pa ne čudi što je bio Vladica. Ali, to je nadoknađivao izvanrednim smislom za igru. Bio je i vrlo žilav, pa je mogao da izdrži sve ono što nose teške utakmice. Mada nije bio visok davao je golove (112 u prvenstvu) i glavom.
Uprkos neizmernim zaslugama njemu na dušu ide neuspeh Partizana u finalu Kupa šampiona. Nije mu bilo ni na kraj pameti da „šoping” s lepšim delom njegove porodice po briselskim radnjama može toliko da izmori da posle toga ne može ni da se hoda na igralištu, a kamoli da se trči. I „crno-beli” su protiv Reala imali Poslovođu u timu, ali su igrali bez njega. Da zlo bude još veće i Galić je tada bio svoja senka. Te sezone je služio vojsku, a zbog značaja utakmice načinjen je presedan i dato mu je odsustvo da bi igrao u finalu. Ali, bilo je to kratko vreme da bude u formi, koja je bila potrebna za takav meč.
Kovačević se jedini iz tima koji je bio evropski vicešampion vratio iz inostranstva u Partizan. Posle finala je jednu sezonu igrao u Nantu, onda je došao u otadžbinu da odsluži vojni rok, pa je godinu i po ponovo bio „crno-beli”.
Tekst preuzet sa portala Politika
