Predrag Mijatović je, bez dileme, jedan od najboljih fudbalera koji je igrao u jugoslovenskom fudbalu. A bez dileme je i jedan u vrhu igrača koji su nosili dres beogradskog Partizana.
Legendarni “Mijat” danas puni 50 godina! Prilika da mu ovim tekstom čestitamo “okrugli” rođendan i podsetimo na njegova dostignuća i rezultate u fudbalu, kojih je bilo mnogo. Uostalom, ako ste nekada bili član Real Madrida i to njegov vrlo važan šraf, onda ste u fudbalu zaista postigli nešto.
A Mijatović je postigao mnogo više od tog nešto.
Rođen je u Podgorici u vreme kada se taj grad još zvao Titograd. Bilo je to 19. januara 1969. godine. Uz Dejana Savićevića je najveće fudbalsko ime koje je iznedrila Crna Gora.
Fudbal je učio u lokalnim klubovima Kom i OFK Titograd, da bi od 1987. do 1989. godine igrao za prvi tim najpopularnijeg kluba u Crnoj Gori – podgoričke Budućnosti. Oko njega su potom lomili koplja splitski Hajduk i beogradski Partizan. Hajduk je bio spreman da mu odmah “na ruke” isplati 50.000 nemačkih maraka (što je u ono vreme bilo ogromna suma), ali Partizan je povukao veze, s obzirom na to da je beogradski klub imao jaku bazu u Crnoj Gori.
Godinama kasnije, Mijatović je rekao da mu je žao što nije otišao u splitski Hajduk, ali se nije pokajao što je došao u Partizan, za koji je i danas vezan i čiji je veliki navijač.
U nedavnom intervjuu za TV Partizan, tadašnji generalni sekretar FK Partizan i jedan od najuticajnijih ljudi jugoslovenskog fudbala tog vremena, Žarko Zečević prisetio se kako je tekla “operacija Mijatović”. Partizan je, zapravo, na teži način naučio lekciju iz neuspelog angažovanja Dejana Savićevića.
“Što se tiče Peđe Mijatovića, nije se razgovaralo sa njim, nego sa njegovim ocem. Kad smo bili u Podgorici, on je praktično krenuo za Split, ali smo ga vratili na pola puta. Priveli smo ga minut do 12 i on je potpisao za Partizan, zahvaljujući njegovom ocu. Mijatović je jedan od najboljih igrača Partizana svih vremena, da mi ne zameri neko od igrača iz starijih generacija koji su bili izuzetne ličnosti i fudbaleri, da napomenem da smo bili prvi finalisti Kupa evrpskih šampiona 1966. godine… Mijatović je ostavio izuzetan trag u Partizanu, dao je veliki doprinos Partizanovim titulama i posle se dokazao u Valensiji i Real Madridu”, rekao je Zečević.
Mijatović je za Partizan igrao četiri sezone i doprineo je osvajanju titule šampiona Jugoslavije (1992/93.), a prethodno i trofeju u Kupu Jugoslavije čime je Partizan uspeo da izađe iz senke Crvene zvezde, koja je u to vreme bila evropski šampion.
Zanimljivo, prvi gol za Partizan dao je protiv “svoje” Budućnosti. Bilo je to u februaru 1990. godine.
Posle Partizana, otišao je u Valensiju, da bi potpunu fudbalsku afirmaciju i poštovanje stekao u Real Madridu, koji je upravo njegovim golom u finalu Lige šampiona protiv Juventusa 1998. godine u Amsterdamu, osvojio svoju 7. titulu prvaka Evrope.
Bila je to prva evropska titula Madriđana posle pune 32 godine, prvo posle 1966. godine protiv Partizana! Na ulicama Madrida prilikom proslave bilo je milion ljudi…
“To mi je najdraži gol u karijeri, jer sam njime ušao u istoriju Real Madrida. Gledao sam taj gol milijardu puta… setim se mnogih anegdota, detalja. Blo je to specifično finale i mnogo čudnih stvari. Poslednja titula koju je Real osvojio pre ove bila je upravo protiv Partizana, a eto, ja sam kao bivši kapiten Partizana, dao taj gol za titulu, i to u 66. minutu, pa crno-beli dresovi Juventusa…“, prisetio se Mijatović te amsterdamske noći.
O FINALU SA JUVENTUSOM…
“Pamtim da nam je glavni fokus bio na Zinedinu Zidanu. Potrošili smo veći deo vremena i energije tražeći način da se izborimo sa njim. Bio im je ključni igrač. U međuvremenu, doživeli smo potpunu katastrofu u Primeri. Da se nismo vratili u Madrid sa peharom, ne znam kako bismo izašli pred navijače. A, da bi se to dogodilo i da bismo pobedili, morali smo da neutrališemo Zidana“, pričao je Peđa pre nekoliko godina, prisećajući se tog finala pre 21 godine.
Za određivanje tog “prljavog posla” bio je zadužen Zidanov zemljak – Kristijan Karembe, kojem Mijatović i dan-danas daje najviše zasluga za osvojenu titulu.
“Bio mu je saigrač u francuskoj reprezentaciji i tačno je znao kako da se bori i izbori sa njim. Pamtim da je ‘Zizu’ dobro počeo utakmicu i da je ‘opalio’ nekoliko opasnih šuteva, ali je postajao sve manje opasan dok je vreme odmicalo… Da, postigao sam taj gol koji nam je doneo titulu, decenijama čekanu u Madridu. Da, na taj način sam doživeo radost o kojoj svaki fudbaler sanja od prvog dana, ali Karembe je odradio veliki, ogroman posao u toj utakmici“, izjavio je u jednom intervjuu Mijatović, koji je od 2006. do 2009. godine bio i sportski direktor Real Madrida.
Foto: MN Press/arhiva
ČILE, PREČKA…
Jugoslavija. Nekada značajna evropska zemlja, sa jednom od najjačih fudbalskih liga i mnoštvom fudbalera koji su plenili igrom, tehnikom, veštinama. I bili veoma traženi na fudbalskom tržištu. Ali, uvek je Jugoslavija ostala nedorečena na velikim takmičenjima. Mnogo se nade polagalo u “Zlatne Čileance”, koji su mogli, ubeđeni su svi i danas, da naprave nešto veliko.
Zvonimir Boban, Davor Šuker, Robert Prosinečki, Peđa Mijatović… bili su deo generacije koja je osvojila omladinsku titulu prvaka sveta 1987. godine. Igrali su sjajno
“Naš prvi meč na turniru bio je protiv domaćina Čilea i protiv 65.000 ljudi na ‘Estadio Nacionalu’ u Santijagu. Zaista smo odlično igrali, pobedili smo i shvatili da možemo da napravimo nešto veliko. Kako je turnir odmicao bili smo sve bliži i postali smo odličan tim koji je igrao napadački, postigao dosta golova, a uz to se i dobro zabavljao“, ispričao je Mijatović za sajt FIFA pre nekoliko godina.
Posle Čileanaca Jugoslavija je pobedila i Australiju, Togo, Brazil i Istočnu Nemačku, a u finalu je na penale savladana Zapadnu Nemačku.
Mijatović je propustio finale, ali ga nikada neće zaboraviti.
“To je bio moj prvi trofej u karijeri i još svi pamtimo taj uspeh. Bili smo grupa mladih igrača koji su igrali savršeno. Mnogi od nas su postali profesionalci i kasnije igrali u velikim klubovima širom sveta”.
Nažalost, prokleta politika, a potom rat u bivšoj Jugoslaviji, sprečili su da ta generacija, koja je trebalo da bude nosilac seniorske reprezentacije, učini nešto o čemu se na ovom prostoru sanja od kako se lopta zakotrljala, od Moše i Tirketa…
Svet nije upoznao domete te talentovane generacije.
“Imali smo sve što je bilo potrebno jednom timu da postane najbolji na planeti, ali je rat sve promenio. Ekipa sa Balkana četiri godine nisu mogle da nastupaju u takmičenjima, od 1992. do 1996, tako da kada smo propustili da se dokažemo kada smo bili u najboljoj formi“, istakao je Mijatović.
Najteže im je palo kada je Jugoslavija uspela da se kvalifikuje za Evropsko prvenstvo 1992. godine, gde je trebalo da se dokaže u punom sjaju, ali joj nije bilo omogućeno da se takmiči.
“To su bila veoma teška vremena. Rat je tek počeo i izazvao mnogo problema. Bilo je tenzija, pritiska i mnogo vremena smo proveli razmišljajući o stvarima koje nisu imale nikakve veze sa fudbalom. Nismo otišli na šampionat već svojim kućama, u gradove, koji su na kraju u različitim državama”, rekao je Mijatović.
Godinama nakon toga, SR Jugoslavija (zemlja sačinjena od Srbije i Crne Gore), igrala je na Mundijalu u Francuskoj 1998. godine. Tamo je bila i druga država proizišla iz nekadašnje velike Jugoslavije – Hrvatska. U njoj Davor Šuker, Mijatov veliki prijatelj iz Real Madrida, saigrač, cimer. Hrvatska je na tom Svetskom prvenstvu bila treća, što je do Mundijala u Rusiji 2018. godine bio najveći uspeh te zemlje.
U intervjuu za RTS prošle godine, Mijatović se prisetio tog Mundijala i one čuvene prečke sa penala, zbog koje su mi pali u očaj, a on je to nazvao “traumom”.
“Jugoslavija je verovatno u Francuskoj mogla da bude Hrvatska… Šuker je proglašen za najboljeg strelca, osvojili su treće mesto, mogli smo i mi da nije bilo mog penala i tog kobnog udarca u prečku. Ko zna šta bi se dogodilo, ali to je sastavni deo fudbala. Pobeđuje se gubi, nekad se da gol, nekad se pogodi prečka…“, rekao je Mijatović i dodao:
“Bilo je nesrećnih momenata u istoriji jugoslovenskog fudbala, ali ta prečka je modernija i nekako je stavljena u sinonim loše sreće…”.
I danas kada pogleda svoj čuveni penal i šut u prečku iznad već savladanog Van der Sara u nokaut utakmici protiv Holandije, Mijatoviću nije svejedno…
“Svakako da nije prijatno, jer je to trauma koju sam imao u tom trenutku i koja me prati. Zaboravljaju se neke stvari, ali traume kao ta prečka je neprijatno i gledati. Kao što je lepo gledati gol iz finala Lige šampiona, tako se i sada uvek kad pogledam (taj penal) zapitam ‘Zašto sam baš tako šutirao?’“.
Zanimljivo, mesec dana pre tog penala, Mijatović je uradio nešto što ga je uvrstilo u istoriju Real Madrida, u anale evropskog fudbala. A onda – prečka…
“To mi je najteži trenutak u fudbalskoj karijeri. Bilo je logično da ja uzmem loptu i šutiram, jer sam u kvalifikacijama bio najbolji strelac, proglašavan za najboljeg igrača. Bio sam siguran da ću da dam gol, ne razmišljaš previše, to ti je deo posla. Kad staviš loptu na tu tačku, krajičkom oka pogledaš golmana, a Van der Sar je visok, ima dugačke ruke i on je te ruke raširio ruke, pa mi se gol odjednom smanjio da to nije bilo normalno. Obično penale nikada nisam šutirao jako i shvatio sam da loptu treba malo da podignem, da je šutnem jako, visoko jer bi mogao da je zakači. Šutnuo sam po sredini, ali malkice sam zakazao… To je tragičan momenat kad ti se sruši sve. Da sam dao gol otišli bismo dalje, ko zna šta bi sve bilo… Kolege te teše, kao ‘nema veze’, a znaš da su srećni zato što znaš da to nisu oni, što oni nisu tragičari“, rekao je Mijatović u intervjuu za TV Prva maja 2018. godine.
Kaže da će da ga taj penal proganja do kraja života i u šali navodi da kad god ga ljudi sretnu na ulici kažu: “Svaka ti čast za onaj gol za Real, ali kako promaši onaj penal?”.
Mijatović ima četvoro dece (Nađu, Ninu i Lolu) iz braka sa Anetom Milićević, kao i sina Luku iz prvog braka sa Elenom Karić. Imali su i sina Andreja, koji je nažalost, preminuo.
Tekst preuzet sa portala Mondo sport