Partizan je jedini bez poraza u ligi, Partizan je jedini srpski predstavnik u muškoj konkurenciji u evropskim klupskim takmičenjima, Partizan ima budućnost, ali Partizan je bez trofeja već devet godina.
RK Partizan
Crno-beli su poslednji pehar osvojili 2012. kada su trijumfovali u Kupu Srbije, dok šampioni nisu bili punu deceniju. Klub je grcao u prosečnosti, tumarao u mestu, problemi su se nagomilavali, izgubio se identitet…
Promene, krupne promene bile su neophodne i hitne, a ono čega niko nije želeo da se prihvati, prihvatio se Željko Perkunić. Navijači Partizana ga odlično poznaju. Decenijama je u prvim redovima na košarkaškim utakmicama, redovan je na fudbalskim mečevima, ljubav prema crno belim bojama njegov je način života.
Pre tri godine igrom slučaja zaseo je u predsedničku fotelju, a iako daleko od cilja prezadovoljan je šta je rukovodstvo, sa njim na čelu, u međuvremenu uradilo.
„Ljubav prema Partizanu nema cenu. Ko svim srcem ne voli Partizan ne bi mogao da radi ovaj posao. Sport je sastavni deo mog života i izuzetno važan segment. Deset godina bio sam prvi čovek Fudbalskog kluba Partizan Bumbarevo brdo. Bog mi je dao da imam malo više nego što mi treba, volim da se ulaže u decu, u sport, a kada neko spomene Partizan to je za mene svetinja. Tako je i bilo,“ ističe Perkunić u intervjuu za Sport Klub i potom objašnjava otkud građevinski inženjer i čovek iz filmske industrije u rukometu.
Zvezda – Novi Pazar: Sramota
Predsednik Partizana je i član Upravnog odbora Arkus lige. Srpski rukomet i kompletan sport nedavno je potreslo povlačenje Novog Pazara iz takmičenja zbog skandiranja u meču sa Crvenom zvezdom.
„Nisam želeo da komentarišem da me neko ne bi pogrešno razumeo, da se ne bi stavljalo u kontekst Partizan – Zvezda. Oni su nam veliki rival, poštujemo ih, ali bilo me je sramota zbog svega što se desilo na tom meču. Ne možemo da iskontrolišemo navijače, pričam u svoje ime, međutim, nekako bismo to sprečili. Kukao bih, molio… Žao mi je Novog Pazara i tih divnih ljudi koji upravljaju klubom. I oni su građani ove države. Mi smo se u Novom Pazaru uvek osećali kao kod svoje kuće, nikada nijedan problem nismo imali. Kao ni oni ovde. Lično sam zvao kolegu iz Upravnog odbora Novog Pazara Huseina Memića i molio ga da razmisle, da ne rade to… Zvali su ih i iz Vojvodine. Nekako ih i razume. Ne bavim se politikom i ne bih o tome, ali strašno mi je žao. To kao da je tabu tema, svi nešto peru ruke, a nacionalizam buja. Nažalost to je tako,“ rekao je Perkunić i nastavio:
„Krivo mi je zbog njih, ali siguran sam i da ljudi iz Zvezde nisu želeli takav scenario. Klubovi vode Arkus ligu, ako imamo problem hajde da ga rešimo, a ne da idemo u medije. Arkus liga je potrebna klubovima i smatram da radimo dobar posao, ali iskrsne tako nešto što ne može da se iskontroliše. Molimo boga da navijači dođu da pomogu, a onda… Mi bez njih ne možemo, sastavni su deo sporta. Mislim da to nije razlog da se istupi iz lige, ali podržavam odluku. Nadam se da nikad više tako nešto neće da se dogodi.“
„Nekolicina mojim drugara i ja ‘pokrivali’ smo deo troškova za smeštaj i ishranu rukometaša Partizana, a kako je vreme prolazilo došli smo na ideju da se aktivnije uključimo. Možda ne zvuči lepo, ali moram da kažem – nekoliko prijatelja sam ‘reketirao’ kako bismo pomogli klubu. Svi radimo neki posao, dao nam je Bog da imamo, hajde da udelimo malo, neko Partizanu, neko Zvezdi, neko u neki drugi sport… Na početku je bilo mnogo problema, dugovanja, blokada… Nikad nisam voleo da pričam o parama i budžetu, nego isključivo o sportu, ali nažalost jedno bez drugog ne ide.“
Perkunić je ponosan što je za njegovog mandata Partizan konačno izašao iz blokade.
„I to posle šest godina. Pokrili smo silna dugovanja prema Sportskom centru Banjica, napravili reprogram sa nekadašnjim igračima… U poslednje tri godine nijedan evro se nismo zadužili. Doveli smo igrače, nisu neke velike plate kod nas, ali su redovne i momci znaju da ćemo da ih uvažavamo. Danas je velika stvar da iz nekog kluba možeš da odeš u inostranstvo, da igraš SEHA ligu, evropski kup i to je njima mnogo bitno, a ne samo novac. Pojačali smo se, ove sezone imamo ozbiljan tim. Imamo odličnu perspektivu i verujemo da će nekoliko naših igrača biti u državnom timu u narednih godinu, dve. Smatramo da su trenutno najbolje što Srbija poseduje.
Naša škola fenomenalno radi. Ne bismo ni preživeli da smo kupovali igrače, sve su to naša deca. Ako neko dođe iz Obilića, Novog Beograda ili Voždovca, sve su to naša deca. Stvorili smo uslove da se nečemu ozbiljnije nadamo i da možemo da osvojimo trofej. Velika je stvar što je 90 odsto igrača prošlo Partizanovu školu, oni osećaju klub i oni su najveća i najlepša investicija koja postoji. Ponosan sam i što trenutno u reprezenzaciji Srbije ima deset bivših igrača Partizana, to je činjenica.“
„Grobari za nas“, nikad protiv Duleta
Željko Perkunić je osnivač fondacije „Grobari za nas“, koja je mnogo puta pomogla klubovima iz JSD Partizan, a vrhunac je bila organizacija košarkaškog meča u martu 2015. u dvorani „Pionir“.
„Pomagali smo klubu, a Predrag Danilović me je jednom prilikom zvao da vidimo šta možemo da uradimo, imaju neko gostovanje, a nemaju novac za avionske karte. Predložio sam, pošto smo se svi iscpreli finansijski, da organizujemo revijalnu utakmicu. Imamo toliko dobrih igrača, za dve reprezentacije. Sećam se, bili su malo skeptični u klubu, ali na tribinama je bilo 7.000 ljudi. Još 5.000 ulaznica kupili su navijači iz svih krajeva sveta kako bi pomogli. Trebalo je i da uđem u Upravni odbor Košarkaškog kluba, došli su novi ljudi, ali oni su želeli da Dule Vujošević ode, a ja kao navijač nisam to prihvatio. Hteli su da se jednoglasno izglasa nepoverenje Vujoševiću, čemu sam se takođe usprotivio. Rekao sam im da ne mogu da budem deo nečega ako ne mogu da mislim. Na svu sreću kasnije je došao Ostoja Mijailović, promenile su se neke stvari i sada na klupi imamo Željka Obradovića. Nije lako biti predsednik nijedne sekcije Paritzana.“
Godinama su problemi i neuređenost sistema bili sinonim za ovdašnji rukomet, a mediji su se interesovali samo kada je nešto ružno.
„Ušao sam u rukomet iz ljubavi i kao sponzor došao da pomognem. Zatekao sam ljude koji ne prijamu platu, mnogo problema i bilo mi je jasno da moramo brzo da reagujemo i da angažujemo profesionalce. Tako je i bilo. Prijatelji su mi pomogli besplatnim savetima, uspeli smo da se organizujemo i postavimo sistem po kome treba da radimo. Nisam od onih koji lako odustaju. Moja krilatica je: ‘Kad je teško treba da se radi najbolje, a ne tužan sam, idem da pijem.’ Ne, gurala me je velika ljubav prema Partizanu. Pokušao sam i video da daje određene rezultate. Ne moramo više da zovemo igrače i da ih molimo da dođu na trening, dobijaju nadoknadu kakva god da je, svakako mnogo manja nego u drugim klubovima. Posle velikog rada i truda uvek dođe rezultat. Ko nije spreman da izgubi neku utakmicu ne treba da se bavi ovim poslom.“
Garant uspeha i kontinuiteta je i trener Nenad Maksić, koji je i u teškim vremenima ostao veran klubu iz Humske.
„Teško je prepisati uspeh na recept. Letos smo doveli devetoricu igrača, Crvena zvezda 11, ali to nam ne daje za pravo da visoko poletimo. Sve to treba da se ukomponuje. Prošle godine smo sanjali da budemo drugi i plasiramo se u SEHA ligu. Regionalna liga je potrebna Beogradu, a utisak je da su se ljudi iz SEHA lige više radovali od nas. Znaju i oni šta je Partizan, šta je Beograd.“
Prvi čovek crno-belih poručuje da je najmanje novca u Beogradu i da je to veliki problem za klubove.
„Mi u Majamiju, a Novak ispao“
Predsednik Partizana je više puta u razgovoru potencirao da je sportski čovek i da prati sve sportove.
„Pre nekoliko godina kažem ženi, koja ne prati sport, idemo da gledamo Noleta u Majami. Krenemo mi, presedanje u Istanbulu, stignemo tokom noći u Majami i od taksiste čujemo da je Novak izgubio u drugom kolu. A mi došli na deset dana. Poneo sam veliku srpsku zastavu, ali nismo imali sreće. Đoković jednom u ko zna koliko godina tako rano završi takmičenje… Odlučim, kada sam već u Majamiju, da odem da kupim suvenire, ali ne može da se uđe u teniski kompleks bez ulaznice, a najjeftinija skoro 100 evra. Kad se samo setim.“
„Beogradski klubovi žive kako žive, što je meni mnogo krivo. Izgubili smo primat. Koliko znamo, lokalne samouprave u Srbiji daju između 20 i 30 miliona dinara klubovima, a mi ne dobijamo ništa. Mi taj novac nemamo. Ni mi, ni Zvezda, ni bilo koji klub iz Beograda. Pretpostavljam da imamo najmanji budžet u prvenstvu. Učestvujemo u SEHA ligi, a naši rivali Zagreb, Vardar i Vesprem, koji igraju i u Ligi šampiona, imaju budžete po pet miliona evra. Nekse iz Našica raspolaže sa tri miliona evra, a naš bužet je trenutno 200 hiljada. To je nenormalna razlika. Kada bi srpski vaterpolo i rukometni klubovi imali po 500, 600 hiljada evra godišnje, pa to bi bilo ozbiljno takmičenje, bili bismo mnogo važni. Da ne pričam o milion… Nije poenta da neko dođe u Beograd i pobedi nas sa 20, 30 golova razlike. Možda nije sramota, da me neko pogrešno ne razume, da Vojvodina ili Metaloplastika izgube sa 20 razlike od Zagreba, ali bilo bi sramota da to dožive Partizan ili Zvezda. Mi ponosno nosimo grb najvećeg sportskog društva u Evropi i tako nešto ni pod razno ne bi smelo da se dogodi,“ ističe Perkunić i dodaje:
„Država je pomogla svaki klub sa po 50 hiljada evra, hvala što razmišljaju o nama, očekujemo do kraja godine još jednu pomoć, a moram da isteknem i savez, predsedicu Milenu Delić. Svaka joj čast. Platili su nam put i hotel u Luksemburgu. Ne mili ti se da igraš evropske utakmice kad znaš da će put da te košta 15, 20 hiljada evra. A nemaš od toga ništa. Pomoć saveza je veliki pomak. Vidite i da pozitivni vetrovi duvaju u reprezentaciji sa Tonijem Đironom. Uvek sam pričao da je rukomet sport, a fudbal i košarka biznis. Mala sredstva za državu za nas su ogromna. Bili bismo mnogo uspešniji i gledali bismo najkvalitetnije klubove u Beogradu i Novom Sadu. Vojvodina je sjajno organizovan klub, osam sezona su uzastopno prvaci, svaka im čast, zaslužili su sve to, ali, vidite, godinama ne igraju Evropu.“
U Humskoj veruju da imaju snage da konačno stanu na put Novosađanima i vrate titulu u Beograd.
„Mnogo smo kvalitetniji nego što smo bili. Gledali smo šta nam je potrebno i kao pazlu sklapali ekipu. Vojvodina, da se ne ljute naše kolege, ima vrlo jednostavan sistem. Imaju trojicu, četvoricu krupna, jaka, igrača pozadi, i oni ‘peglaju’. U takvom sistemu menjaju napad i odbranu, rukomet je muški sport, a oni su fizički dominantni, sposobniji, imaju bolje igrače. Mi smo i prošle sezone bili konkurentni, na poluvremenu smo u Beogradu vodili sa pet golova razlike, a onda potonuli zahvaljujući brojnim greškama. ‘Izgoreli’ smo, za veliki rezultat nismo imali dovoljno iskustva. Vojvodina ima velikog sponzora, kompaniju Srbijagas. Sigurno znate šta to znači. Mi imamo mene, sad i Globos osiguranje, Biokliniku i nekoliko mojih prijatelja koji pomažu. To nisu moćni i uticajni ljudi, vole sport i od srca daju. Verujemo da imamo realne šanse da pokušamo da ih pobedimo i osvojimo titulu. Svake godine idemo korak napred. Samo da svi budu zdravi, i naši momci i iz ostalih klubova.“
„Bog me spasao“
Perkunić je zimus zbog posledica zaražavanja koronavirusom bio na respiratoru u KBC Zvezdara.
„Rezultati su se za jedan pogoršali za 200 odsto, saturacija je bila 26… Devet dana bio sam na respiratoru. Od nas destorice u sobi, jedini sam prežveo. Horor. Psihička katastrofa, ne može da se opiše šta čovek proživljava kada i ne zna da je živ. Pričam ljudima koje poznajem da se vakcinišu. Mesec dana sam ležao u bolnici, a potom četiri meseca bio nepokretan. Još nisam najbolje, pluća su u autu, nemam snage, ali borim se i verujem da će sve da bude u redu. Bog me spasao. Psiha je teška, noćne more, kao u filmu,“ ističe Perkunić.
Partizan će 27. novembra odgirati prvi meč trećeg kola Evrokupa protiv rumunske ekipe Minaur Baja Mare, a Perkunić naglašava da mnogo očekuje i od navijača koji su nedavno oduševili u Luksemburgu.
„Partizan su i navijači, nešto najvrednije što ima. Naši domaćini u Luksemburgu bili su oduševljeni, gradonačelnik mi je rekao da takvu energiju i ljubav prema klubu nikad nije video. Imali smo podršku od prvog do poslednjeg minuta. Momci na tribinama nisu zapalili ni cigaretu, nisu uneli flašicu vode u dvoranu. Ako nemate navijače i adrenalin, nije to to. A publike nema ako nema rezultata. Imamo armiju navijača i za sve ostale klubove mi smo gigant. Ponovo smo počeli da im budemo interesantni. Moramo da napravimo rezultat i oni će da dođu. Iskreno se nadam da će da prestane ovo ludilo oko korone, da napunimo dvoranu, da nešto i zaradimo, da možemo da živimo. Bili bismo zadovoljni da budemo u vrhu i u borbi za titulu, u Kupu Srbije i Evropi što dalje da doguramo, a kroz nekoliko godina, ako je moguće, da se vratimo u Ligu šampiona,“ kaže Perkunić.
Originalni članak: Sport Klub
