Autorski osvrt na put katalonskog trenera od transparenta „nisi dobrodošao” do skandiranja ispred stadiona JNA posle derbi pobede KK Partizan
Piše: Volimpartizan.rs
Bio sam među onima koji su klimali glavom u razočaranju kada je ime Đoana Penjaroje počelo da kruži kao rešenje za klupu Partizana. Ne jer sam znao nešto loše o njemu — već jer nisam znao dovoljno dobro. A u tom vakuumu između odlaska Željka Obradovića i dolaska čoveka čiji CV nije ostavljao bez daha, napunila se sumnja koja je, priznajem, bila više emotivna nego racionalna.
E pa, grešio sam. I nemam problem da to kažem naglas.
Ono što Partizan igra poslednjih nedelja — a posebno ono što je pokazao u derbiju u gostima, pobedivši Crvenu zvezdu 82:89 — nije samo serija dobrih rezultata. Šest uzastopnih pobeda u Evroligi, niz koji ovaj klub nikada ranije nije ostvario u svojoj istoriji, jeste brojka koja impresionira. Ali mene više impresionira nešto što statistika ne hvata: ovaj tim ima identitet. Zna ko je, zna šta hoće, i zna kako da reaguje kada stvari krenu naopako. To se ne dešava slučajno. To je trenerski potpis.
Moram da budem iskren prema sebi i prema vama koji ovo čitate — moj skepticizam prema Penjaroji nije bio zasnovan na analizi. Bio je zasnovan na bolu. Obradović je otišao, a sa njim i iluzija da Partizan drži korak sa najvećima samim tim što ima veliko ime na klupi. Kad umesto toga dobiješ čoveka koji je za dve i po sezone u Evroligi sa Barselonom samo jednom igrao plej-of, čiji su najveći trofeji bili sa Burgosom u FIBA Ligi šampiona — reakcija je bila predvidiva. „Đoane neznalico, nisi dobrodošao” — pisalo je na transparentu na prvom derbiju sezone, onom 15. decembra, pre nego što je Penjaroja uopšte formalno preuzeo tim. I ne mogu da se pravim da taj transparent nije izražavao i moje raspoloženje. Blažu verziju, ali isto raspoloženje.
A onda je čovek počeo da radi. Tiho, bez velikih najava, bez obećanja koja se lako daju a teško drže. Posle decenija praćenja Partizana, naučio sam da raspoznajem trenere koji pričaju od onih koji rade — Penjaroja spada u ove druge, i to na način koji me naterao da preispitam sopstvene kriterijume. Prvo je rešio problem koji se uvlačio u svlačionicu kao otrov — odlasci Tajrika Džonsa i Džabarija Parkera nisu bili samo kadrovska odluka, bili su hirurški rez. Znao je da nikakva taktika ne pomaže ako atmosfera u ekipi ne valja. Koliko trenera ima hrabrosti da se u sezoni odrekne igrača koji na papiru imaju kvalitet, samo zato što njihov uticaj na grupu nije zdrav?
A onda je došao povratak Karlika Džonsa iz povrede, kao šlag na tortu. Tim koji je dobio pravi motor na poziciji plejmejkera, ali i tim koji je već bio pripremljen da taj motor iskoristi. Jer Penjaroja nije čekao Džonsa da bi počeo da gradi — gradio je temelje dok je čekao. I kad je Džons došao, uklopio se u nešto što već funkcioniše, umesto da bude zakrpa za nešto što se raspada.
Ne mogu i neću da umanjujem doprinos sportskog sektora u dovođenju pojačanja. Ali pojačanja bez sistema su samo imena na spisku. Penjaroja je dao tim imenima kontekst, ulogu, svrhu. Svako zna šta se od njega očekuje. Svako ima prostor da radi ono u čemu je najbolji, ali unutar okvira koji služi ekipi. To zvuči jednostavno kad se napiše — a neverovatno je teško za postići, naročito u timu koji je u jednom trenutku nezadrživo jurio ka možda najgoroj sezoni u istoriji kluba u Evroligi.
Od toga neće biti ništa. Naprotiv. Partizan već ima petnaest pobeda u Evroligi sa tri kola do kraja ligaškog dela i realnu šansu da nadmaši prošlosezonskih šesnaest. U ABA ligi, odbrana trona izgleda ostvarivo. A derbi u gostima — onaj koji je mnogo više od rekorda po uzastopnim pobedama — pokazao je tim koji ima i glavu, i srce, i petlju. Taktička pripremljenost za tu utakmicu bila je onoliko vidljiva koliko je bila i hrabra.
Kako se stvari okrenuše, zaista. Od transparenta u decembru do skandiranja Penjarojinom imenu ispred stadiona JNA posle derbija — to je put koji retko koji trener pređe, a kamoli u roku od nekoliko meseci. Zaslužio je te ovacije. Zaslužio je i ovo moje javno izvinjenje, koliko god mi teško padaju takve reči.
Ali upravo zato što pišem iz pozicije nekoga kome je iskreno stalo, moram da dodam i ovo: jedno pitanje me i dalje grize, i nije retoričko. Penjaroja je pokazao da je savršen čovek za krizu — za čišćenje, za stabilizaciju, za vraćanje identiteta timu koji ga je izgubio. Šta se dešava kada kriza prođe? Kada se očekivanja podignu na nivo koji njegova dosadašnja karijera na najvišem nivou nije potvrdila? Navijači koji su ga dočekali transparentom sada mu skandiraju — ali ta ista publika u Humskoj postaje zahtevna čim se navikne na pobede. Da li je Penjaroja trener koji može da izdrži i taj pritisak, ili je genije za specifičnu situaciju koja je sada već za nama? Iskreno ne znam. I upravo to neznanje me čini opreznijim u hvali nego što sam bio u kritici — jer od te greške sam, čini mi se, nešto naučio.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
