– Zaista mislim da sve ovo što sam ostvario sa mlađim kategorijama mogu i da ponovim kao senior – rekao nam je momak koji je nedavno na Evropskom prvenstvu igrača do 18 godina u Rigi, vodio Srbiju do zlata.
Na tom takmičenju je svaka lopta išla ka njemu. Bio je apsolutni lider tima. Ništa nije moglo da ga zaustavi. Čak ni posekotina iznad oka koju je zadobio već na prvoj utakmici protiv Litvanije.
– Tada je moja prednost u odnosu na ostale momke bila upravo ta što sam igrao sa seniorima – dodao je Pecarski.
Sada ne ide svaka lopta njemu. Sada ulazi sa klupe i čeka šansu. Sve je drugačije. Zna to i on i nema problem da prizna:
– Trebalo mi je malo vremena da se naviknem da ponovo igram protiv igrača koji su stariji i iskusniji od mene, bolji i fizički jači! Ali, već osećam napredak u odnosu na prošlu sezonu. Pre svega u odbrani, u čvrstini.
Ali…
– Tek me čeka dosta rada, kako bih dostigao nivo igrača protiv kojih sada igram i sa kojima trenutno treniram.
Ne plaši se ni da može da zaluta na tom poslednjem koraku koji deli klince od ozbiljnih ljudi. Koji je za mnoge njegove vršnjake, jednako talentovane klince, kojima su predviđali beskrajne domete, bio pogrešan.
– Svestan sam razlike između juniorske i seniorske košarke. Na ove rezultate u mlađim kategorijama gledam kao na nekakav pokazatelj da imam potencijal, da nastavim da verujem u sebe i u to što radim. Da mogu iste takve uspehe da pravim i u seniorima.
Naravno…
– To nije moguće odmah! Ali, uz dosta rada, jeste.
Rad je prvi preduslov. Ipak, veliku ulogu igra i strpljenje, mirna glava. Da zna i da će biti situacija kada on misli da bi mogao da igra, da treba da igra, da zaslužuje da igra, a da će ostati na klupi.
– Imam dovoljno strpljenja, iako mi teško pada kada ne igram. Svestan sam da ne može sve odmah. I da moram da radim. Put do vrha u seniorskoj konkurenciji je težak. Potrebno je dosta strpljenja. Samo ako budem miran i ako budem radio, slušao savete starijih, jedino tako mogu da postignem sve ono što želim.
Nije ga među „zvezdice“ poslalo ni to što dolazi iz takmičenja gde je bukvalno dominirao i na svakoj utakmici imao dabl-dabl. Niti ga deprimira što sada nije takav slučaj. Zna da to na velikoj sceni jednostavno ne može.
– Znam ja da to nije realno, ali postavljam sebi velike ciljeve i znam da mogu mnogo više od ovoga što sam do sada prikazao.
Šta je najteže tako talentovanom junioru, kada pređe na veliku scenu, pitamo.
– Da shvatiš da je mnogo teže da ponoviš uspehe iz mlađih kategorija i da se navikneš na to da moraš naporno da radiš. Da igraš protiv ljudi koji su od tebe stariji i po deset godina, koji su i fizički jači, koje ne možeš baš tako lako da pobediš, kao što si dobijao vršnjake.
U prošloj sezoni, njegovoj debitantskoj u prvom timu Partizana, najviše su mu zamerali na igri u odbrani. Koliko god svi bili svesni da će on pogoditi trojku kada ostane sam, znalo se i da će teško odbraniti protivničke igrače. Svestan je toga i Pecarski. Staloženo je konstatovao.
– Ja se za igru u napadu ne brinem, iako znam da i tu ima mnogo mesta za napredak. Ali, to je to u principu. I zato me raduje što osećam da sam ovog leta napredovao u odbrani. To je glavna stvar koja me do sada delila od neke veće uloge u timu. Znam i da kako u toj fazi budem napredovao, da ću dobijati i sve veću šansu.
Partizan je u Španiji, gde će imati niz jakih provera. Tamo gde će Pecarski morati da čuva – za početak – Tornikea Šengeliju.
– Razmišljao sam o njemu. Ili, kasnije, o Krisu Singltonu – sa kiselim osmehom je podsetio mladi krilni centar. – Naravno, to su igrači koje godinama gledam u Evroligi. To će biti odlična provera kako stojim u odnosu na vrhunske igrače. Uostalom, gde smo kao tim u odnosu na najbolje evropske ekipe. Naravno, mi uvek idemo na pobedu, ali to je u ovom trenutku manje važno. Bitno je da se uigramo.
Jasno je da se ne plaši duela sa dugajlijama Baskonije ili kasnije Barselone.
– Jedva čekam!
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
