Fudbal. Od jutra do sutra, neophodan poput vazduha, hrane, vode… Tako se odrastalo bez izuzetka, talentovani i oni manje, provodili su dane u školskom dvorištu, kasnije u pokušaju da se kroz treniranje u nekom klubu krene u ozbiljnije pohode.
Miroslav Todorović
Tako je bar bilo u moje vreme, kada kompjuteri, video igre i ostala tehnološka čuda nisu bili sastavni deo života. Nisam se ni ja razlikovao, fudbal sam živeo, iako pripadam onoj grupi neuspešnih fudbalera, svakako nedovoljno posvećenih. Voleo sam uvek igru, ali nije u mom okruženju, u momentu kad je pravi savet bio neophodan, bilo figure u vidu nekog trenera da mi objasni i usmeri, da kaže koliko je važan i trening, način života…POVEZANO
Jedan moj prijatelj, inače nekada vrhunski sportista, rekao mi je svojevremeno kako je zahvalan treneru njegovog sina jer oni često imaju ulogu vaspitača, nekoga koga deca radije poslušaju nego roditelja, posebno u periodu kada žele da dokažu kako su odrasli, pa svesno ili nesvesno rade kontra od onoga što čuju u kući. Kako god, ja sam fudbal rano batalio i okrenuo se novinarstvu, i kroz pisanje opet fudbalu.
U prethodnom blogu pisao sam već da sam svašta prošao kroz karijeru, ali da sam posle svega srećan što posle toliko godina ne moram da pratim domaći fudbal. Umorio sam se političkih kadrova, oslobođenih od fizičkog koji dele lekcije o sportu o kome pojma nemaju. Godinama unazad liga nam je ispodprosečna, tribine prazne, fudbal se igra za rodbinu i uglavnom “navijače” koji žive od fudbala… Obećavam da ću se baviti i tom temom. Ali, za ovaj put ideja mi je sasvim druga. Želim da pišem o lepim primerima, ljudima koje ću pamtiti za života, onim entuzijastima koji su svoje znanje prenosili iz čiste emocije, uticali na mnoge lepe fudbalske priče, a da nikad nisu mogli da kažu kako su od svog rada lepo i zaradili. Za razliku od političkih komesara koji su okupirali fudbalske klubove, i ne samo fudbalske.
Miroslav Todorović
Sećam se svojevremeno da sam poznatog beogradskog trenera Vladu Radmanovića pitao za zdravlje, kako je… Odgovorio mi je: “Kako sam? Primi, dodaj, otvori, i tako po ceo dan”. I nikada tu rečenicu neću zaboraviti, ostala je urezana… Vlada je radio u “manjim” klubovima, uglavnom sa mlađim selekcijama, pa u Kini… Neko ko je fudbal živeo, ali imao i ulogu pedagoga, veoma važnog u kreiranju radnih navika i odnosa generalno prema životu jednog mladog čoveka. A, tako su živeli i oni o kojima ću pisati, pamtiti ih, pričati o njima dokle god budem mogao. To su nekadašnji direktor omladinske škole Partizana Nedeljko Kostić i nažalost sada već pokojni trener Dušan Trbojević. Već znate (pisao sam o tome) da sam dugo kroz medije u kojima sam radio pratio zbivanja u FK Partizan. Stekao sam i prijatelje, kroz pisanje vremenom i neke neprijatelje, ali o Koletu i Trbi jednog dana možda napišem i knjigu. Ovo ne obećavam.
Imao sam retku privilegiju da kroz razgovore sa njima naučim ono što nikada o fudbalu nisam znao, da mi nesebično prenose svoje znanje, da mi pričaju neverovatne priče o tome kako su pojedine klince, kasnije buduće asove, dovodili u Partizan. Znali su Kole i Trba da sednu u kola, i bukvalno tokom čitave nedelje gledaju razne utakmice širom Srbije, da zapisuju interesantne igrače u svoje teftere, pa zatim iznova krenu na put u pokušaju da ubede roditelje kako je Partizan prava sredina za njih. Paralelno sa tim aktivnostima bili su pedagozi, često i važnije figure od roditelja.
Sećam se kako mi je Trba pričao o momcima iz svoje prve generacije – Smiljaniću, Baboviću, Veselinoviću, Perendiji, Pajoviću…Brinuo je o njima kao o svojoj deci, morali su da mu se jave kada dođu kući, mislim da je znao gde se nalaze u svakom trenutku, nevezano od toga da li imaju trening ili utakmicu. Živeo je i njihove živote, bio u službi onog što je unapred znao da će postati.
Miroslav Todorović
Pre nego što vas “počastim” konkretnim primerima, a izdvojiću samo neke, podsetiću se jednog razgovora sa Trbom koji smo vodili telefonskim putem. Uvek me je zanimalo da li ima neki talentovani klinac, a vremenom nisam mogao tako intenzivno da idem na Teleoptik. Rekao mi je tada zapiši dva imena, i zapamti da će biti ozbiljni igrači. Zapisao sam u svesku – Andrija Živković i Nemanja Radonjić. Tada sam prvi put čuo za njih. Sada svi znamo ko su. A, obojica bi bili i bolji da su imali pravilniji razvoj ulaskom u prvi tim, ili da su dočekali ulazak u prvi tim. Ali, tu već struka nema uticaj, tada dolaze na scenu oni politički komesari ili čelnici klubova, koji prodaju igrače na prvu ponudu, bez osećaja za potrebu fudbalera, kluba u krajnjem slučaju i navijača. To je za drugu temu, obećao sam.
Kako su Kole i Trba dovodili igrače? Nedeljko Kostić je nekada radio u Galenici, sadašnjem Zemunu. Svojevremeno je u tom klubu selektirao Dragana Mancea, Zvonka Živkovića, Jovicu Kolba, Miloša Bursaća, Nenada Milijaša… U Partizanu za dvadesetak godina rada godišnji odmor je koristio dva ili tri puta. U jednoj takvoj situaciji našao se na Zlatiboru sa suprugom.
„Održavala se škola fudbala Srbije i Crne Gore u Užicu. Kažem supruzi idem dole to da pogledam. A, ona meni nećes valjda i dok si na odmoru… I odem. Vidim odmah jednog dečaka, ne ispuštam ga iz vida. Ne znam da li je prošlo sedam dana sa trenerom Krčmarevićem obreo sam se u Podgorici. Dečak se zove Stevan Jovetić, bio je to veliki dan za nas“, pričao mi je Kole.
Miroslav Todorović
Trba se najviše ponosio Ademom Ljajićem, tačnije njegovim dovođenjem. Pamtim kako mi je govorio da maltene nije mogao haubu od automobila da dohvati kad su ga videli, ali da je sjajno baratao loptom. I filozofija Partizanove škole u njihovo vreme bazirala se na tehnici, prezentaciji igre…
„Nikada nisam odbio nijednu dojavu. A, za Ljajića nam je javio bivši fudbaler Kurčubić, koji je bio instruktor u Zapadnoj Srbiji. I za Matiju Nastasića su nam javili. Odmah se otišlo u Valjevo. Videli smo da je to to i brzo se dogovorili sa njegovim roditeljima“, ponosno je pričao Kole.
Interesantna je priča kako je Lazar Marković iz Čačka došao u Partizan. Naime, crno-beli su želeli njegovog brata Filipa. A, Filip je zamolio da u Humsku dođe i Lazar, koji je tada bio petlić. Mada me je Kole uvek uveravao da je znao za Lazara, nego da nisu mogli da dovedu petlića. Na kraju je Filipova i Lazarova majka zajedno sa sinovima došla u Beograd. Ostalo se zna. Pričao mi je pokojni Trba i kako je Nikola Gulan došao u Humsku. Zvala ga je sestra, nastavnica u školi da mu kaže kako ima jedno dete, dobar fudbaler. “E, ako ćeš i ti sestro da mi preporučuješ fudbalere”. Tačno se sećam tog izraza lica i Trbinog smeha. Ali je otišao u školu, video i doveo Gulana…
Ima još priča, bilo je tu i nekih pogrešnih procena, neki momci su dobijali prednost u odnosu na druge talente jer je procenjeno da su bolji. Milione su Kole i Trba doneli Partizanu zahvaljujući svojoj posvećenosti, znanju, ljubavi prema fudbalu. Iznedrili su generacije uspešnih fudbalera i ljudi. I ovo nije priča samo o njima, već svima koji i danas vode brigu o mladim sportistima, znaju posao koji rade i rade ga s ljubavlju bez obzira na okolnosti. Skoro me neko pitao ko je predsednik Partizana u fudbalu. Nisam mogao da se setim jer očigledno dotični ništa nije uradio za Partizan i srpski fudbal. Koleta i Trbu neću nikad da zaboravim i uvek ću pisati i pričati o njima…
Tekst preuzet sa portala Sport Klub
Autor Pavle Živković
