Partizanovom biseru košarka je bukvalno u krvi: „Kompletan igrač“

Možete ga hvaliti, neće se pokvariti, ni sa nepunih 17 i po godina, Đorđe Šekularac. Koliki je njegov košarkaški talenat, ništa manja ozbiljnost. To je najbolje osetio Žarko Vučurović, kada mu se jednom prilikom „desilo“ da, mimo svojih pedagoških načela i strogoće, izgovori ime kadeta, pa juniora Partizana.

Poznavajući koordinatora mlađih kategorija, dovoljna signalizacija da se nešto posebno „valja“ pod obručima.

A mali – veliki Đole, liči i, ne liči na mnogobrojne vršnjake sportskih snova. Kada je počinjao da se igra košarke, teklo je nekako uobičajeno, da bi vremenom postalo neobično dobro. Porodična pozadina, s obzirom da mu je otac Mladen, nekadašnji vrsni profesionalac i kraći period trener, a deda Rajko Toroman, klupski i reprezentativni trener (SRJ, Iran, Indonezija, Filipini), trenutno može da bude i veća specifična težina od godina u krštenici. Pa, kada još kaže kolika mu je želja da zaigra Evroligu, pre svih američkih varijanti. Ili, da sve može da stigne, silne sate treninga, škola, film (stari akcioni kao Sakupljač kostiju), drugovi, dovoljno sna, pa opet iznova sledećeg dana. Tako veselo i zadovoljno, kako već ide uz mladost. Poklonio se i počeo…

„Još u vrtiću, sa mojih pet, šest godina, javila se ideja da bi nešto trebalo da treniram. I nije bilo puno dileme koji će to sport da bude. Prvo u KK Ceraku, pa Timu, pa beogradski Radnički kada sam bio mlađi kadet. Kada je došlo vreme, otišao sam sa Crvenog krsta i došao sam među crno-bele. Ambiciozniji su, a jedan od razloga je bio i Žarko,“ ne zbunjuje se Đorđe u jednom od prvih, pravih profesionalnih razgovora, ovoga puta za Sport klub.

Ni pokušaj sa jednostavno teškim pitanjem o značaju najlepše igre na svetu nekoga ko je tek zakoračio u pravi život, nije „upalio“.

„Košarka mi je sve u životu,“ kaže iskreno, punih usta i očiju koje nikada ne varaju.

A između sat i po pre podne, pa 180 minuta treninga (kada nema utakmica) u večernjim satima, mora da se nađe mesto i za obaveze u Sportskoj gimnaziji na Novom Beogradu. Od njega to nećete čuti, ali, kao i na parketu, i u srednjoj školi, među najboljima. A u (košarkaškoj) ličnoj karti, srazmerno uzrastu, kratko stoji da je beogradsko dete, koje je svet ugledalo 23. jula 2007, (po)rastao do 198 cm, levoruk, pozicija bek, a može da bude i organizator, ili vam kombo bek.

„Da letos nije imao mononukleozu, a oporavak nije lak ni za seniore, sigurno bi igrao Košarkašku ligu Srbije na dvojnu licencu. On je jedan od retkih, ako ne i jedini tog doba, koga možete da stavite na bilo koju poziciju, on zna šta mu je činiti odnosno igrati. To dete sjajno oseća igru,“ na prvu će Vučurović, zlatni trener za klince.

Oseća Đorđe i kada bi trebalo nešto dodatno vežbati, svestan koliki je dar od prirode (porodice), a sve ostalo mnogo rada.

„Ove sezone sam imao problema sa slobodnim bacanjima, pa moram na tome da radim. Kada promašiš, može da bude i umor, ali je uglavnom stvar koncentracije. Blizu si koša, sam, ali nekada ni to ne pomaže,“ nastavlja priču onaj koji je pre bolesti, imao 94 odsto šuta sa linije penala, ili 44 procenta za tri poena.

„Generalno me zanima sve, Evroliga, može i NBA, koju mnogo manje gledam zbog vremenske razlike. Volim evropsku košarku, pa „skidam“ ponešto što primetim u toku mečeva. Zanimljive su mi akcije u najjačem kontinentalnom takmičenju, ne gledam uvek samo kao igrač. Već kako i šta igraju, pa protok lopte, zato sam i veći fan Evrolige.“

Gledaš li nekad Partizan u Areni?

„Kako da ne, sve zavisi od mojih klupskih obaveza. Kada završim trening poslepodne, onda idem da gledam naše seniore.“

Kako to da jedan tinejdžer tako malo spominje Ameriku i NBA?

„Meni više odgovara evropski stil, zato bih voleo da jednog dana igram u Evroligi. Ako se otvori neka opcija poput NBA, zašto da ne. Ali, nije mi to primarno.“

Zato je nekad imao idola sa druge strane Okeana.

„Kad sam bio baš mali, voleo sam Lebron Džejmsa, a sada nemam uzor.“

Nije sve ni u igri, i kada imate tako malo godina, zna da bude teško.

„Desi se pad samopouzdanja zbog loše partije, poraza. Javi se doza nezadovoljstva kada se izgubi, uvek je želja da se pobedi, a ne lična statistika, to nije od značaja. Naravno, volim da je pogledam, ali prvo ekipa da pobedi.“

Krajem decembra, juniori Partizana su učestvovali na respektabilnom turniru u Španiji. U konkurenciji Real Madrida, Barselone, Žalgirisa, Gran Kanarije, Huventuda i domaćina, akademije Hospitalet, beogradski tim je ostao na deobi trećeg i četvrtog mesta.

„Uh, to je bio potpuno drugi nivo, baš su fizički jaki. U španskim ekipama ima najmanje domaćih igrača, najbolji iz Evrope i mnogo njih iz Afrike. Ima i naših, kao u Baskoniji, Raičević i Joksimović. Za nas je bilo veliko iskustvo.“

Levoruki se teško čuvaju, a još teže sačuva koš kada neko poput Đorđa ima meku ruku. Nije da ne koristi i onu drugu, kao što se konsultuje odnosno posluša savete dede i oca kada zatreba. Pored svog Partizana, ne propušta ni reprezentaciju.

„Od 2016. pratim Srbiju. Kako da nisam gledao onu utakmicu sa Amerikancima na Olimpijskim igrama. Uh, zaslužili smo finale, ali su odlučile neke više sile,“ priča Đole kao kao da je bio uz klupu Pešićevih „orlova“.

Prošle sezone, treneri polufinalista Kadetske lige (igrao i za juniore), izabrali su ga za najboljeg igrača turnira, a bio je i deo petorke ligaškog dela takmičenja. U tekućoj Jedinstvenoj ligi Srbije, staru godinu, njegov klub je završio na drugom mestu.

Da li nekad čuješ da ti kažu da imaš protekciju zbog porodice?

„Kažu.“

Da li im nešto odgovoriš?

„Ne, znam da to nije istina…Idemo da igramo, pa će da vide.“

Đorđe Šekularac. Tako voli da igra „pet na pet“, a malo manje teretanu. Srećno, mali!

Od Nikolića do Simanića

Sa Dušanom Nikolićem iz Radničkog, sa kojim je radio pet godina, upoznao je ozbiljnu košarku. Jedna odlična generacija klinaca, Aleksa Dimitrijević (dvojna licenca, Partizan – Metalac), Fedor Vuksanovič, Miodrag Gačić (SAD), u svet obruča su krenuli iz Čuburskog parka. Milija Bogićević mu je tri sezone bio trener u Partizanu, pre nego što ga je preuzeo Bojan Simanić.

Vučurović: Vrhunski talenat i dete

„Izuzetno pametan, poznaje i čita igru, pokriva teren u napadu, a od skoro i u odbrani, kompletan. Pored šuta, najjači adut mu je osećaj za igru. Njemu nije potrebno da posebno objašnjavate kada ga pomerate sa pozicije na poziciju. Ima vrhunski talenat, e, sad je pitanje kako će fizički da izgleda. Izvanredno je nosio i uslovno rečeno višak, a tokom bolesti je izgubio pet, šest kilograma mišićne mase. Nadoknadiće on to. I ništa manje važno, dobro vaspitano dete, vedar, nasmejan, sa poštovanjem se obraća svima, od starijih do saigrača. On je pravi, nesebični sportista, da sve ne radi solo. Kao što mnogi roditelji podstiču sa onim: ‘Ma sam to uradi, šta dodaješ’. Ako je potrebno, Đole doda pas, ako treba šutira i tako redom. Zadovoljstvo ga je gledati i trenirati. Samo da je manje osetljiv,“ igrački kroki Šekularca, bez razmišljanja, izgovorio je Žare Vučurović.

Originalni članak: Sport Klub.rs