Ima li Partizan pravo da mašta? Može li da se u zemlji Hansa Kristijana Andersena poistoveti sa bajkama? A na stadionu simboličnog naziva “Pravo da sanjaš” pretoči u stvarnost ono što su Grobari videli u snovima – savlada Nordsjiland?
Sudeći prema partijama s početka sezone i klimi koja vlada u i oko kluba malo je ohrabrujućih detalja, međutim… Novi trener Zoran Mirković i promena energije u ekipi izazvana Batinim dolaskom možda okrenu stvari u korist Parnog valjka. Uostalom, zar nije dozvoljeno sanjati, gledati u budućnost osmehom kao konzumenti Andersenovih bajki, videti stvari koje obično ljudsko oko ne registruje, imati motive iskrene poput dečjih i ako ništa drugo nadati se, jer nada umire poslednja, pravljenju možda odlučujućeg koraka ka plasmanu u plej-of Lige Evrope. A tamo opet zagnjuriti u svet bajki i – zašto da ne? – makar pomisliti da može da se eliminiše i Bešiktaš?
Dok im u pripremi utakmice sa Nordsijalndom bude kazivao taktičke zamisli, igrači Partizana gledaće u lice čoveka koji je davno raskrstio sa bajkama, ali je njegova karijera toliko bajkovita, da je ilustrovana ne samo brojevima u Partizanu, Juventusu u Fenerbahčeu, već i farbom na njegovom Konjarniku. Navijački mural posvećen Zoranu Mirkoviću, u izvedbi Grobarskog treš romantizma, možda nekima u sadašnjoj ekipi bude toliko inspirativan da urade ono što je nekadašnji bek/štoper činio tokom karijere. Prosto je, nema veze taktikom, već sa onim što se zove petlja.
“Polomiće ti nos, rebro ili kost… Ali znaj da nećeš dati gol”.
Tih 12 reči, ispisanih pored Mirkovićevog lika na fasadi zgrade na njegovom Konjarniku, preciznije od svih uputstava crtaju plan o tome kakav Partizan navijači žele. Odmah, već na zvanično debiju, da se vidi neki napredak u ponašanju crno-belih. Ne mora da bude bogzna kakva smislena akcija, jer je i sam trener svestan da je bilo malo vremena za uigravanje, ali mora fudbaler Partizana, bez obzira kako se zove, na kom stadionu i u kom takmičenju se pojavio, da se uklopi u kalup kakav je pre više od dve decenije oblikovao Mirković. Borba, prsa u prsa, pa šta bude.
A ako posle borbe bude 1:0, kao što priželjkuju crno-beli – odlično za njih. Ako posle trke, uklizavanja, onoga kad lopta ide u aut i svi misle da ju je nemoguće stići, kreneš na nju i ispadneš… Oprostiće Grobari, jer znaju da si dao sve. No, ako ispadneš onako kao pre pola godine u Plzenju… Bez ispaljenog metka… E, to navijači ne praštaju. Kakav je, neće ni Bata.
Ima stih, nisu ga smislisli navijači u Beogradu, već oni u Splitu, dok pevaju Hajduku u kome se kaže: “sve što tražim od tebe, nisu čak ni pobede, samo srce to, tvoje hajdučko…” To bi mogla da bude esencija Partizana protiv trkačke, poletne i mlade ekipe kakva je Nordsijeland. Da se s takvim timom uđe u duel da sve pršti, da se juri napred-nazad, da tempo bude onakav kakav nije bio poslednjih sedmica pod Miroslavom Đukićem, da crno-beli od Stojkovića do Gomeša ostave sve na terenu Nordsjilandovog stadiona “Pravo da sanjaš“.
Bude li tako, možda stvarno bude kao u bajci.
Pogotovo što gosti iz Beograda danas u prvih 11 imaju fudbalera kome je meč u Farumu – 20-ak kilometara udaljenom od Kopenhagena – vatreno krštenje u dresu Partizana. Reč je o novajliji iz sarajevskog Željezničara, Goranu Zakariću, uvereni su u stručnom štabu da bi mogao da predstavlja implus više na putu ka povoljnom rezutatu.
Ima reprezentativac Bosne i Hercegovine motiv više, da poput Mirkovića, zablista i on na debiju. Kao što su od trenutka kad je Srbije postala samostalna država (razdvojena od Crne Gore 2006) debitantske golove baš u evrokupovima postizali Lamin Dijara u Mostaru, Gabrijel Kleo Rilu, povratnici Mladen Krstajić (takođe Velšanima) i Ivica Iliev Helsinkiju, u prvoj utakmici u drugom mandatu, Eduardo Pašeko Škendiji, Stefan Šćepović Valeti na Malti i Rikardo Gomeš nedavno u Nikšiću.
Uđe li Goran Zakarić u ovo odabrano društvo, na kraju dana će moći da citira čuvenog kantautora Đorđa Balaševića:
“Ja ne verujem u bajke, ja učestvujem u njima”.
