Dugo su navijači Partizana ‘patili’ za Aleksandrom Stanojevićem, koga su svojevremeno početkom ove decenije nazivali ‘fudbalskim Duškom Vujoševićem‘. Trenerom koji ima drugarski, ali ujedno i izrazito profesionalan odnos sa igračima. Odgovor na svaku izmenu rivala ili promenu rezultata. Napad na svaku odbranu. I što je Grobarima najvažnije – recept za pobedu protiv svakog tima Crvene Zvezde
Konačno su takvog čoveka i trenersku legendu i ‘ikonu u najavi’ dobili u liku i delu Marka Nikolića.Izuzetno mladog, ali dovoljno iskusnog. Dovoljno temperamentnog, ali ujedno i staloženog trenera koji u svakom momentu utakmice ima spreman odgovor na dešavanja na terenu.
To su pokazali preokreti protiv Napretka sa igračem manje u prvom delu sezone, a onda i nekoliko vezanih u poslednjih nekoliko kola Superlige, protiv Voždovca, Radnika i Novog Pazara. Tu svakako spada i jučerašnji meč sa Crvenom zvezdom, gde je Partizan na startu drugog poluvremena bio potpuno pogubljen na terenu i pretio je još jedan preokret, ali u suprotnom znaku. Vladalo je to mišljenje kod mnogih, ali ne i kod Marka Nikolića.
Od samog starta meča postavio je formaciju koja gazi rivala, kako napadački, tako i defanzivno, visokim presingom na zadnju liniju odbrane crveno-belih. Drugačije i ne može kada igrate sa četiri izrazito ofanzivna igrača, Đurđevićem, Leonardom, Jankovićem i Tavambom. A za to je potrebna hrabrost. Ovaj poslednji je po vokaciji napadač, ali je teško reći na kojoj je poziciji Kamerunac sinoć igrao.
Bilo ga je levo kod Leonarda, zatim i desno kod Marka Jankovića, uvek je bio podrška napred Urošu Đurđeviću, ali istovremeno i pomoć zadnjim veznim igračima Jevtoviću i Evertonu. Trčao je na sve strane, igrači Zvezde su se od njega odbijali kao od stene, a na sve to nadovezao se fenomenalnim solo prodorom i driblingom dvojice igrača, potom asistencijom koja je vodila do kornera, a zatim i njegovog gola za 2:1. U potpunosti zaslužen gol, a zatim i pesma sa južne tribine.
Ali, jedan drugi stranac je sinoć bio Nikolićev junak na terenu Marakane. Čovek koji je baš po dolasku novog šefa struke u Humsku procvetao i odbacio sve dotadašnje spekulacije da poseduje višak kilograma, manjak kondicije i problem sa temperantom.
Ako ga je i bilo, Leonardo da Silva Souza ga je negde usput izgubio kroz rad sa Nikolićem. Postao je najbolji strelac Superlige Srbije (ne zaboravite da je on vezni, odnosno, krilni igrač), a o asistencijama i njegovoj fudbalskoj kreativnosti je iluzorno i govoriti. Crvena zvezda je to videla previše puta ove sezone da bi sve to bila slučajnost.
Crno-beli su konačno dobili ‘dirigenta’ na terenu kog su toliko dugo čekali i kakav se u našim klubovima viđa jednom u deceniji, ako ne i duže. Na njemu je da ekipu nastavi da vodi do titule šampiona Srbije, a problem je srpskog fudbala što mu se već smeši odlazak iz istog. Sviđalo se to nekome ili ne, bez njega ništa više neće biti isto i Partizan će se ponovo ‘restartovati’.
Još jedan fudbaler kome je Marko Nikolić preokrenuo glavu jeste Everton Luiz. Već godinu i po dana ‘kičmi’ Partizanove veze kao da je ‘izrastao fitilj’ i više nije tako zapaljiv kao ranije. I on je deo crno-bele bajke, a nada svih navijača je da će ona potrajati makar još neko vreme. U suprotnom, i sedam od devet bodova protiv Crvene zvezde, i fantastična serija od 28 utakmica bez poraza, i ‘fudbalsko poništavanje’ večitog rivala… Sve bi palo u vodu bez evropskog šlaga na crno-beloj torti.
Marko Nikolić je doktorirao dominaciju nad Crvenom zvezdom. Hrabrošću, fudbalskim ‘bezobrazlukom i arogancijom’, a sve to uz dozu gospodstva, koja ga prati od povratka u Humsku. Navijači Partizana su dobili čoveka kome skandiraju u svakoj utakmici i koga bi još dugo voleli da gledaju kako komanduje pokraj aut-linije.
Ko bi uostalom menjao taj osećaj sigurnosti i poverenja kada je on na klupi u ‘večitom’ derbiju?
