Sadašnjica će da kaže šta je po pravu, a budućnost da presudi šta je bilo bolje u Humskoj ulici, gde su se velikaši „crno-belih” doslovno podelili u dva tabora predvođena glavnim vojskovođama
Остоја Мијаиловић (Фото Танјуг/Р. Прелић)
U Jugoslovenskom sportskom društvu Partizan – kao nekada kada su se Mrnjavčevići otimali o carstvo. Dva su tabora u Humskoj – jedan se sastao na stadionu, a drugi ga je napustio i razapeo čador u Teniskom klubu Partizan.
„Među se hoće da se pomore” dvojica glavnih „crno-belih vojskovođa”. Jedan je Milorad Vučelić, predsednik fudbalskog kluba, a drugi Ostoja Mijailović, predsednik košarkaškog kluba.
U ulozi Kraljevića Marka, da presudi na kome je carstvo, našla se Agencija za privredni registar (APR). Ona je Mijailoviću digla ruku, ali Vučelić nije digao ruke, već presavija tabak i nastavlja borbu da i dalje bude na čelu JSD Partizan.
Zašto je sukob u „crno-beloj armiji” dostigao usijanje? Tim pre što JSD Partizan nema stvarnu vlast i više je živo podsećanje na to da su se svi današnji klubovi „crno-belih” ispilili iz istog gnezda, svijenog 4. oktobra 1945. u skutu Jugoslovenske armije (tada kao sekcije, a od 1950. kao klubovi).
Žezlo „crno-belih” je u ovo vreme usijano i onome ko ga uzme u ruke može da nanese teške opekotine. A nošenje Partizanovog bremena sada podseća na Sizifov posao.
U celom svetu, u kome se novac i uspeh mere zajedno na istom tasu, vođenje sportske organizacije mnogo je opasnije od držanja vrućeg krompira u rukama. A Partizan, pored finansijskih nevolja, što je u našem sportu kao pandemija, poslednjih godina ima i klaster-glavobolju – zaređale su se godine bez radosti.
U pet najomiljenijih ekipnih sportova kod nas „crno-beli” su 2011. bili šampioni države u svima. Sada u fudbalu nisu od 2017, u košarci od 2014, u vaterpolu od 2018, u rukometu od 2012, a u odbojci od 2011?! I slavlje se ne naslućuje u dogledno vreme.
Bilo je otvorenog razdora i u nekim klubovima, a i pred fudbalskim i košarkaškim su bile i još su planine problema. Dakle, i Vučelić i Mijailović imaju dovoljno posla u svojim štalama i bez Augijevih u JSD Partizan.
Marica, koju žele da prebrode, i jeste životno pitanje celokupnog Partizana. Ali, kojim gazom da se krene dalje? Vučelić ga je godinama tražio i nije ga našao. To je bio jak adut u Mijailovićevim rukama, kao i to što se fudbalsko rukovodstvo na utakmicama redovno zasipa povicima da uprava ode. A vođe organizovanih navijača su postali i državni problem (što je trenutno sudska tema) i naneli su Partizanu veliku ljagu. Na stadionu su imali svoje leglo i bili država u državi. I to je vrlo dubok problem, koji novo rukovodstvo mora da isuši.
Vučelić smatra da s nakupljenim iskustvom sada zna kuda treba da zagazi Partizan. Mijailović je uveren da u savremenim uslovima nema nade, ako se rat za preživljavanje nastavi s dosadašnjim generalima.
Jedna od značajnih Partizanovih pobeda u novije vreme jeste to što se fudbalski klub izborio da mu se prizna da je vlasnik stadiona, a ne vojska. Kada je sagrađen dobio je ime po Partizanu, jer je bio armijsko fiskulturno društvo. Međutim, od 1952, pošto ga je njegov osnivač ostavio da se sam snalazi u životu, taj sportski objekat je pripadao Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) kojoj je Partizan plaćao za korišćenje.
JSD Partizan je nekada davno imao svoje prostorije u centru Beograda, na Terazijama. Kada je došlo do velikog istorijskog tumbanja zaborav je to tiho, i reklo bi se navek, prekrio. Tako je stadion praktično postao jedini dom „crno-belih”, čija je kolevka Centralni dom Jugoslovenske armije (danas Dom Vojske Srbije).
I Mijailović, i Vučelić su, s klubovima, koje vode, u gotovo ratnom stanju s komšijom i najvećim rivalom. Koliko je u tome krivica njihova, koliko njihovih prethodnika, a koliko Crvene zvezde, u ovom trenutku i nije važno, jer ni jedan, ni drugi ne mogu da krenu u pomirenje s „crveno-belima” (ako se to uopšte hoće i s jedne i s druge strane Topčiderskog brda) samo s lepim željama.
Sportska društva su u današnjem svetu čardak ni na nebu, ni na zemlji. U Španiji su Real i Barselona vremenom pogasili mnoge sportske grane i uz fudbal, kao svoju okosnicu, zadržali košarku. U Nemačkoj je, međutim, Fudbalski klub Bajern krenuo u širenje porodice, pa je osnovao sopstveni košarkaški klub koji je počeo nešto da znači u Evropi.
U našoj zemlji su sportska društva izgubila prvobitni značaj (mnogim klubovima JSD Partizan novčano pomaže njegov fudbalski klub), ali je, barem simbolično, nešto i ostalo. Sukob Partizanovih Mrnjavčevića vodi u gubljenje snage i vremena i u dublje podele, umesto da zbijanja redova i zajedničkog rešavanja kod kojih neki već valjaju iza brda.
Marko Kraljević je, mada i sam Mrnjavčević, presudio ni po babu, ni po stričevima kod crkve Samodreže. Narodni pevač je u tom izmišljenom događaju ocenio da je to bilo po pravdi boga jedinoga. Međutim, istorija je pokazala da Uroš nije bio dobar izbor, pa je zapamćen kao Nejaki.
Što se tiče ishoda sabora Partizanovih velikaša u Humskoj (posle proglašenja svoje pobede Vučelić je priznao da ni jedna ni druga skupština nisu po propisima, dok Mijailović zavrće rukave da krene s onim što je naumio) sadašnjica može da odgovori po pravu, mada je i to zamršeno, ali, istinsku presudu daće samo budućnost.
Originalni članak: Politika.rs
