Remi, barem na domaćim stazama, nije u opisu šefa struke Partizana. Navikli su nas usudi srpskog fudbala na surova pravila, trku bez milosti, daleko od realnosti ozbiljnog fudbala. U borbi „na nož“ zato i najčešće prvi strada trener…
FK Partizan/Sandić foto
Crno-beli trenutak, posle dva remija, niškog i svežeg beogradskog, protiv rivala iz Bačke Topole, razumljivo, traži i preispitivanje uloge Ilije Stolice. Svaka kritika nosi klicu inovacije i reformacije, zato priče o iskušenjima i dometima mladog stručnjaka, finog profila, u najizazovnijem poslu karijere ne škodi. Naprotiv…
Morfologija Partizanovog tima, totalno drugačija od prošlogodišnjeg, traži detaljnu analizu. Evidentni i golovima plaćeni problemi ispred mreže, skroman, kvalitativno i brojčano, izbor u poslednjoj liniji, selekcija i prevelika očekivanja od „pojačanja“, objektivno kratkih dometa, lutanja sa rešenjima na desnom beku, čak i veznom redu…
Opterećen serijskim nedostacima crno-beli tim ušao je u sezonu, razapet između velikih očekivanja i maglovite svakodnevice. A, trener uporno vapi za resursom, oko kojeg u Humskoj i komšijskoj Ljutice Bogdana, uvek traju sporenja. Vremena, definitivno, nema, priču o uigravanju, ma koliko radikalno bila promenjena slika tima, jedva da priznaje isključivo pripremni period… Pobede i samo pobede, bez izgovora, siže je bitisanja, dva najveća srpska kluba.
Partizanove navijače, ozlojeđene petogodišnjim postom i serijskim promašajima, nije briga što je na TSC krenuo izmenjem tim, sa Belićem i Andradeom među starterima, Lutovcem na poziciji desnog beka, starim tandemom Vujačić–Saničanin u poslednjoj liniji, ograničen sada već spornim transferima u letnjim danima. Iako je svaki od novajlija, imao i dostojan uvod, ukrašenom pričom o pojačanjima, u prostorije Humske. Debitant Dijabate i dan uoči meča dobio je i bespotrebnu bombastičnu kvalifikaciju i od samog šefa struke. Teret na leđima u poslednjih pola sata susreta sa TSC-om.
Viceprvak, u poslednje dve godine osuđen na uporednu priču o „skakavcima“, sada već evidentno teško nosi sezonu najavljenu letom velikih promena. Iznuđenih, posle još jedne promašene godine nabijene neodgovornošću klupskog vrha i iluzija da će neko, ma kako se zvao, zbrisati serijske klupske felere. Šef struke, pa bio to i Ilija Stolica, nije osuđen na rešavanje složenih nejednačina u i oko klupskih kancelarija.
Biće da je tu i uzrok svog Partizanovog jada. Teren, oličenje neodgovornog, rukovođenja opterećenog promašajima, alibi definicijama i pucnjevima daleko od srži problema, može da bude isključivo posledica crno-belog sloma, najave još jedne sezone promašaja.
S kraja jula, napokon, tema u crno-belim krugovima nikako ne bi smeo da bude status Ilije Stolice. Partizanov rukovodeći kadar, nikako Zvezdin tim, Fudbalski savez Srbije, VAR, ili Sudijska komisija, jedina je mera konačne (ne)odgovornosti. Sve ostalo, izgleda kao običan beg od realnosti, daleko od epicentra problema.
Pokazale su to i godine skore… Partizan, ipak, zaslužuje mnogo, mnogo bolje rukovodioce, u sportskom i klupskom establišmentu. Treneri, uglavnom, poslednjih sezona nisu bili sporni.
Originalni članak: Sport Klub
