Osmeh na licu, pa objašnjenje. Nečega što nema baš nikakve veze sa košarkom. Sa njegovim očiglednim napretkom, činjenicom da je iz meča u meč sve bolji. Korisniji. Što je i pokazao na terenu Bahčešehira, u utakmici u kojoj Partizan nije mogao da računa na svog prvog centra, Vilijama Mozlija.
– Mika, jer je to češko prezime – uzvratio je Erik Mika na pitanje zar ne bi trebalo da se njegovo prezime izgovara Majka.
Kako češko, pitamo… Pre odgovora je zavrteo glavom, pa rekao:
– Moj deda je Čeh, ustvari preci su bili iz Austrije. Otuda i Mika.
Na konstataciju da je to sve nekada bila Austro-ugarska, klimnuo u znak odoboravanja glavom.
I kada smo to „rešili“, prešli smo na košarku.
Od kako je stigao u Partizan, Mika – baš kao i svaki novajlija – prolazi „dril” kod kapitena. Na treninzima – makar onom delu koji javnost može da vidi – često ih viđamo u razgovoru, ali i u duelu „jedan na jedan”. Šta je to što ga je Veličković posebno savetovao, pitali smo Miku.
– Mnogo razgovaramo. On je voljan da priča svima koji su spremni da ga saslušaju. Poseduje ogromno znanje o tome kako utakmice teku, posebno na niskom postu, o “spejsingu”, kako da kreiram u napadu. Sve kreće od sitnica, ništa spektakularno, ali dosta korisno. Samo se trudim da „uđem u njegovu glavu” i naučim novi način kako da učinim stvari jednostavnima, lakšima… To će pomoći meni, a još važnije, i tim će od toga imati koristi.
Izvor Sportski žurnal
