Partizan i prijava UKP-u: Ispravan potez koji dolazi godinama prekasno

Zašto je slučaj Ilić samo vrh ledenog brega u Partizanu

Piše: Volimpartizan.rs

Ako je tačno ono što Mozzart Sport prenosi — da je Partizan spreman da „slučaj Mihajlo Ilić” preda Upravi kriminalističke policije — onda to zaslužuje punu podršku. Bez rezerve. Svaki evro ili dinar koji je izašao iz kluba mimo legitimnih kanala mora da se prati, imenuje i procesuira. To nije osveta, nije politika, to je elementarna higijena institucije koja nosi ime Partizan.

Ali upravo tu počinje moja ljutnja.

Jer ovo nije prvi sumnjiv ugovor. Nije jedina konstrukcija koja je smrdela. Nije jedini slučaj gde su procenti, posrednici i „dogovori” gutali novac koji je trebalo da ide klubu. A ipak — sadašnja uprava do danas nije sistematski prečešljala SVE ugovore iz ere koja je Partizan dovela do ivice ponora. Reagujemo tek kad nam neko zapuši cev dok nam gori kuća.

Šta nam slučaj Ilić zapravo otkriva

Pogledajmo šta znamo iz izveštaja Mozzart Sporta. Ilić je imao pravo na 20 procenata od obeštećenja koje je Bolonja platila Partizanu — 900.000 evra od ukupnih 4.500.000. To pravo mu je dao Miloš Vazura dok je bio generalni direktor. Sam izvor kaže: „Nije normalno, ali se dešava(lo).”

E, ta rečenica me proganja. „Nije normalno, ali se dešavalo.” Koliko puta se dešavalo? Sa koliko igrača? U koliko transfera? Da li je neko ikada seo i pregledao SVE ugovore iz tog perioda, ili samo čekamo da svaki pojedinačni slučaj eksplodira sam od sebe?

Ono što dodatno brine u ovom konkretnom slučaju jeste sumnja kluba da novac koji je isplaćen Iliću možda nije ni završio kod njega — nego kod „više lica navodno umešanih u transfer u Bolonju”, ljudi koji su, kako izvor navodi, „u bliskoj prošlosti bili u sprezi sa klubom.” Ako je to tačno, govorimo o mehanizmu koji koristi ime igrača kao paravan za izvlačenje novca. I to u momentu kada je Partizan morao da proda Andreja Kostića Milanu i moljaka i prima pomoć države da bi uopšte prošao monitoring.

Prijava policiji? Apsolutno. Bez razmišljanja.

Partizanova uprava i obrazac gašenja požara umesto prevencije

Ali evo gde prestaje moja podrška i počinje frustracija koju nosim godinama.

Posle više od decenije praćenja finansijskog urušavanja kluba, razvio sam alergiju na reaktivno ponašanje. Partizan ne rešava probleme — Partizan čeka da problemi eksplodiraju, pa onda gasi požare. Svaki UEFA monitoring je cajtnot. Svaka finansijska rupa je „iznenađenje.” Svaki sumnjiv ugovor se otkriva tek kad neko odbije da sarađuje ili kad rokovi pritisnu.

Slučaj Ilić nije isplivao zato što je neko sistematski pregledao ugovore i primetio nepravilnost. Isplivao je zato što je igrač — ili ko god stoji iza njega �� odbio reprogram i tražio ceo iznos u najgorem mogućem momentu. Da je pristao na rate kao prethodnih puta, ovaj ugovor bi i dalje ležao u fioci, netaknut, neispitan.

I to me izluđuje.

Jer ako postoji sumnja da su „lica u bliskoj prošlosti bila u sprezi sa klubom” učestvovala u izvlačenju novca kroz ovaj transfer — koliko sličnih konstrukcija postoji u drugim transferima iz istog perioda? Koliko ugovora sa procentima, bonusima i klauzulama koje „nisu normalne ali su se dešavale” leži negde u dokumentaciji kluba?

Ma koliko to bilo papirima “pokriveno” i teško dokazivo kome istinski ide novac, Partizan mora transparentno da iznese sve u javnost.

Zašto Partizan duguje navijačima potpunu reviziju ugovora

Ovo je trenutak u kojem moram da budem direktan, jer mi je dosta diplomatije.

Sadašnja uprava je preuzela klub u teškom stanju — to niko razuman ne spori. Ali preuzimanje kluba znači i preuzimanje odgovornosti za čišćenje onoga što su prethodnici ostavili. Ne selektivno, ne kad se nađe primoran, nego SISTEMSKI. Svaki ugovor iz Vazurine ere koji sadrži nestandardne klauzule — procente od transfera, bonuse koji idu mimo kluba, posredničke naknade koje ne mogu da se objasne — mora da se izvadi, pregleda i, ako treba, preda nadležnima.

Partizan je sportsko društvo sa milionima navijača koji ulažu emocije, vreme i novac u ovaj klub. Oni zaslužuju da znaju gde je novac od transfera odlazio svih ovih godina. Ne u naznakama, ne kroz curenje informacija pred monitoring, nego kroz jasan, transparentan izveštaj.

Ako uprava ima hrabrosti da slučaj Ilić preda UKP-u — a to jeste hrabrost ali i obaveza — onda mora da ima hrabrosti i da otvori SVE fioke. Jer ako ostane samo na ovom jednom slučaju, poruka nije „čistimo klub.” Poruka je „reagujemo kad moramo.”

Partizan, UKP i strah od onoga što leži u fijokama

Svestan sam da postoji razlog zašto se ovo ne radi. Potpuna revizija bi verovatno implicirala ljude koji su i dalje u orbiti srpskog fudbala. Možda i ljude koji su i dalje, direktno ili indirektno, povezani sa Partizanom. To je nezgodan posao. Opasan, čak.

Ali alternativa je ovo što imamo — klub koji se iz monitoringa u monitoring provlači na jedvite jade, koji prodaje mlade igrače u cajtnotu po cenama koje ne odražavaju njihovu vrednost, koji prima državnu pomoć da bi pokrpio rupe koje je sam sebi iskopao. Tačnije — koje su mu iskopali ljudi koji su se godinama štitili imenom kluba dok su radili za sopstveni džep.

Posle pedeset godina uz ovaj klub, imam pravo da tražim bolje. I imam obavezu da kažem kad nešto nije dovoljno, čak i kad je korak u pravom smeru.

Prijava UKP-u za slučaj Ilić je korak u pravom smeru. Ali ako se tu zaustavi — onda je to samo još jedan požar koji smo ugasili, dok nam cela kuća i dalje miriše na dim. Navijači koji odlično pamte Vazurinu eru — znaju koliko je sličnih ugovora prošlo kroz Humsku. Pitam se da li je iko u upravi zaista spreman da otvori tu Pandorinu kutiju, ili je strah od onoga što bi našli veći od želje da se klub zaista očisti.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11