Partizan je uradio ono po šta je otišao u Kazahstan: pobedio je Tobol 2:1 i sa ukupnih 5:1 prošao dalje u evropskim kvalifikacijama. To je dobra vest, kao i činjenica da su crno-beli nastavili niz pobeda i doneli nove bodove i sebi i nacionalnom koeficijentu. Ali sama pobeda ne briše ono što se videlo na terenu, posebno u prvih 45 minuta. Partizan je ponovo pokazao dva lica: jedno uspavano, raštrkano i neodgovorno, drugo mnogo življe, konkretnije i dovoljno dobro da preokrene meč.
Prvih 45 minuta u kojima je Partizan sam sebi pravio problem
Najveći problem nije bio primljen gol, već način na koji je Partizan ušao u utakmicu. Tobol je izašao visoko, sa mnogo igrača unapred, i time praktično ostavio prostor koji je gost morao da kazni. Crno-beli to nisu uradili. Umesto mirnog izlaska, poštovanja lopte i jednostavnih rešenja, viđeni su loši pasovi, ishitrena ispucavanja i napadi bez reda.
Kazna je stigla brzo. Već u 7. minutu Roganović je ispao, a Česnokov volejom pogodio za 1:0. Tu je meč nakratko dobio ton koji Partizanu nikako nije bio potreban. Nije to još bila panika, jer je prvi duel završen 3:0, ali jeste bio signal da ekipa ne može da se ponaša kao da će posao biti završen sam od sebe.
Posebno je važan podatak iz prvog dela da je odnos šuteva na gol bio 9:2 za Tobol. To nije statistička sitnica, već veoma precizan opis slike na terenu. Partizan nije bio samo loš u završnici; bio je podređen u ritmu, duelu i organizaciji igre. Da Krunić nije reagovao odlično kod pokušaja Guere u 13. minutu, utakmica je mogla da ode u mnogo neprijatnijem smeru.
Tri izmene, jedan korner i potpuno druga utakmica
Drugo poluvreme donelo je ono što se od ozbiljnijeg tima i očekuje: reakciju. Da li je presudila ljutnja iz svlačionice ili tri izmene na pauzi, manje je važno od činjenice da je Partizan odmah počeo da izgleda kao ekipa koja zna zašto je došla. I izjednačenje Stefana Mitrovića posle kornera nije bilo samo gol, nego i okidač da se utakmica preokrene i u psihološkom smislu.
Od tog trenutka crno-beli su počeli da nalaze prostor, da dolaze do šansi i da konačno igraju sa više samopouzdanja. Že, Zubairu, Kostić, Zeković, kasnije i Traore, ulazili su u ozbiljne situacije iz kojih je Partizan morao ranije da slomi meč. To je dobra strana priče: tim je pokazao da ume da podigne nivo, da menja tok utakmice i da posle slabog poluvremena pronađe odgovor.
Loša strana je što je promašaja bilo previše. Protiv Tobola je to prošlo bez većeg ceha. Protiv jačeg i organizovanijeg rivala takav luksuz neće postojati.
Krunić spasavao, Traore rešavao, a pravi test tek dolazi
U ovakvim utakmicama obično se najviše pamte strelci, ali Partizan je u Kazahstanu mnogo dugovao i Kruniću. Njegove intervencije u oba poluvremena sačuvale su timu mir dok je igra škripala, a posebno u trenucima kada domaćin još nije bio odustao od pritiska. Kada golman mora da bude među najboljima u meču koji formalno kontrolišeš iz prvog susreta, onda to nije detalj koji treba gurnuti pod tepih.
Na drugoj strani, Šaka Traore ponovo je doneo konkretan učinak. Kao i u Beogradu, bio je čovek završnice i polako liči na igrača koji ume da uđe sa klupe ili iz drugog plana i promeni ton utakmice. To jeste kvalitet. Ali nije zdravo da Partizan prečesto čeka džokera da ispravlja ono što je tim ranije zakomplikovao.
Zato je važno zadržati meru. Četiri pobede u četiri evropska kvalifikaciona meča lepo zvuče, ali nema potrebe da se od toga pravi epopeja. Prema dostavljenom materijalu, Partizan je do sada imao i naklonost žreba. Sada sledi dvomeč sa Hetafeom, i tu više neće biti dovoljno da ekipa odigra samo jedno dobro poluvreme.
Kazahstan je arhiviran bez drame u rezultatu, ali ne i bez pouke. Partizan je prošao dalje i to je osnovna stvar, međutim prava vrednost ove večeri nije samo u pobedi od 2:1, već u upozorenju koje je stiglo na vreme. U Evropi prolaz greje, ali sadržaj igre opominje. Protiv Hetafea će važiti samo ono što Partizan bude mogao da izdrži svih 90 minuta.
