Partizan konačno liči na ekipu, a povratak najboljeg strelca otvara novo pitanje
Posle meča sa Panatinaikosom u Beogradskoj areni, među navijačima Partizan Mozzart Beta prvi put ove sezone pojavilo se nešto što je dugo nedostajalo – osećaj mira i zadovoljstva. Ne euforija, ne zanesenost, već spoznaja da je tim konačno pronašao sebe. Takva partija se ne pamti od početka sezone, a možda ni od dolaska Đoana Penjaroje na klupu crno-belih.
Španski stručnjak za kratko vreme nije promenio svet, ali je uradio nešto možda i važnije – svima u ekipi dodelio je jasne uloge. Oni koji su se uklopili postali su deo sistema, oni koji nisu – pomereni su u stranu, bez buke i bez narušavanja hijerarhije. Upravo tu leži najveća razlika u odnosu na period sa početka njegovog mandata, kada je Partizan delovao kao skup pojedinaca, a ne kao tim.
Igra u poslednjim nedeljama pokazuje da crno-beli više ne funkcionišu stihijski. I porazi, poput onog u Tel Avivu, imaju drugačiju težinu jer su došli posle borbe i kontrole, a ne raspada sistema. Takav Partizan više nije „vreća za udaranje“, već ekipa koja zna šta hoće i kako do toga da dođe. Zbog toga i ulazak u borbu za domaće trofeje deluje realno, a ne kao puka nada.
U narednom periodu tim bi trebalo dodatno da se pojača. Povratak Karlika Džonsa očekuje se do kraja februara, dok će već od meča sa Dubaijem u ABA ligi Partizan ponovo imati na raspolaganju Dvejna Vašingtona. Brzonogi bek je bio u sastavu i protiv Panatinaikosa, ali nije ulazio u igru jer je tek izašao iz povrede i imao minimalan trenažni proces.
Interesantno je da su upravo u periodu bez Vašingtona crno-beli počeli da igraju najstabilniju košarku ove sezone. U tom nizu Partizan je beležio pobede i tesne poraze, ali je izgledao organizovano, disciplinovano i takmičarski. To otvara legitimno pitanje – kako će povratak najboljeg strelca uticati na već uspostavljeni balans?
Vašingtonov kvalitet u napadu je neosporan. On je igrač koji sam može da preokrene tok utakmice, da probije plafon i donese poene onda kada sve stane. Upravo takav je bio u trenucima kada je Partizan bio izgubljen, kada su individualna rešenja bila jedino oružje protiv potpunog potonuća. Međutim, upravo ta sloboda često je dolazila na uštrb timske strukture.
Zadatak koji sada stoji pred Đoanom Penjarojom jedan je od najtežih u trenerskom poslu. Potrebno je uklopiti vrhunskog individualca u sistem koji je tek počeo da funkcioniše, bez gušenja njegove kreativnosti, ali i bez dozvole da se ekipa ponovo raspadne u zavisnosti od jednog igrača. Vašington neće promeniti svoj instinkt – pitanje je samo kako ga usmeriti.
Slične situacije kroz karijeru su lomile i iskusnije trenere i stabilnije ekipe. Povratak važnih igrača često zna da poremeti hijerarhiju i zahteva novo strpljenje, novo prilagođavanje i nove kompromise. Upravo zato je važno da se Partizanu ne dogodi korak unazad sada, kada je prvi put uhvatio ritam i identitet.
Crno-beli su konačno počeli da igraju kao tim. Sada je izazov da to i ostanu.
BUDI SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN. Piše: Volimpartizan.rs
„Ako ti VolimPartizan.rs znači – pomozi da opstane.“
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
