PARTIZAN STVARA MAJSTORE, A ŠPIC JE STVORIO PARTIZAN!

Pisali smo već da je sedmo uzastopno finale nacionalnog kupa Srbije prilika da Aleksandar Stanojević postane tek treći trener Partizana koji je klub vodio do dve titule i isto toliko trofeja u manje vrednovanom takmičenju. Pre njega to su, u 76 godina dugoj istoriji „Parnog valjka“ uspeli samo Slaviša Jokanović u prvoj deceniji 21. veka i legendarni IlješŠpic u dva mandata tokom prvih 10 godina postojanja kluba.
E, upravo za tih šest godina sedenja na klupi našeg kluba, fenomenalni mađarski stručnjak je udario temelje nečega što se u svetu fudbala sa respektom izgovara – Partizanova škola fudbala.
On je postavio postulate, odredio smernice i utabao put kojim veliki klub treba da ide u svojoj jedinstvenosti, revolucionarnosti i uspešnosti. Bio je vizionar nepresušne imaginacije, trener koji je autoritet gradio na velikom znaju, a od svojih igrača tražio samo jedno – da igraju napadački, što je on umeo da predoči u jednostavnu filozofiju:
– Neka protivnik misli o nama, nećemo se mi prilagođavati njemu – ovo je Partizan! Tim mora da funkcioniše kao časovnik. Svaki šraf je u funkciji igre, čaki kad nema loptu ili ne učestvuje u akciji, on morada koriguje svoju poziciju, bilo da sepriključi napadu ili da učestvuje u odbrani svog gola.
On je najpre stvarao igru, onda birao igrače za taj koncept, zatim stvarao timove i tek na kraju dolazio do rezultata. Istorija pamti da je bio opčinjen tehničkom perfekcijom, lepotom pokreta i napadačkim stilom igre, a budućnost nijednom nije demantovala njegove ideje i principe.
Profesionalno je bio angažovan u seniorkom pogonu Partizana, ali je svojim pogledom na razvoj fudbala koji je bio nekoliko godina, ako ne i decenija ispred tog vremena, shvatio da rad samladim fudbalerima predstavlja kamen temeljacrazvoja svakog kluba. Osmislio je, postavio na zdrave noge i razradio koncept Omladinske škole Fudbalskog kluba Partizan, i baš na tim njegovim osnovama počiva rad sa mlađim kategorijama u našem klubu, što je i u Evropi prepoznato kao nešto najkvalitetnije.


Špic je rođen 1. februara 1902. godine u Budimpešti i tokom igračke karijere je imao značajnu ulogu u Ujpeštu i nacionalnom timu Mađarske, da bi trenerski put započeo 1937. u Hajduku, a tokom Drugog svetskog rata ga je odlaska u logor spasilo to što je bio imenovan za selektora reprezentacije Bugarske. Saigrači su ga voleli, igrači kojima je bio trener obožavali, a svi u Partizanu su ga zvali Stari. Umeo je u malo reči daobjasni ono što je bitno, iz igrača je izvlačio samo najbolje i veoma retko je podizao glas, ali je prvotimcima njegovo crvenilo u licu bio jasan pokazatelj da se naljutio.
Majstorski je motivisao ekipu, biranim rečima i nadahnutim govorima na poluvremenu umeo da je digne iz ponora, a gospodskim manirima oduševljavao sve koju su imali tu čast da ga upoznaju.
– Fudbalska doktrina Ilješa Špica potvrđuje da se veliki klub prepoznaje i po tome da li je imao trenera koji je obeležio epohu, stvorio fudbalsku školu. Kao Bezbi, Vasvajler, Šakli, Lobanovski, Herera… A Partizan je imao Ilješa Špica. Sreća za crno-bele i jugoslovenski fudbal. Stvorio je Partizanovi školu, koja je dostigla svetske visine – divio se mađarskom stručnjaku legendarni Miljan Miljanić.
O Špicu su svi pričali sa divljenjem i poštovanjem, a on je sa podjednakom dozomushićenosti izgovarao svaku rečenicu o sportu koji je bio njegov život i koja samostalno može da stoji kao uvodnik u svojevrsni udžbenik crno-belog fudbalskog univerziteta čiji je utemeljivač.

OVAKO JE GOVORIO ŠPIC

– Nijedan tim ne može da bude efikasan ako ne odigrava brzo. Ko ne poštuje vreme u fudbalu taj nije pravi znalac.

– Fudbal pre svega igra kolektiva u koju pojedinci moraju uravnoteženo da ugrade svoje svestrane fizičke i umne osobine.

– Lopta se brže kreće ako je tačno odmerenim udarcem dodajemo saigraču nego ako je držimo u nogama. Znači, dodajemo je što pre. Kada naš igrač vodi loptu, moraju mu seotvoriti najmanje tri varijante da je doda svom saigraču, bilo u dubini ili u širini.

– U velikom klubu „klupa“ igra značajnu ulogu. Na klupi treba da sede stabilni igrači koji svojim osobinama pokrivaju čitav sastav tima. To nisu beznačajne rezerve, već ključni, važni igrači, koji su u sastavu ekipe kao i onih 11 koji su u tom trenutku na terenu. Odnosom, materijalnim statusom i tehničkim tretmanom njima treba dati osećaj da su u punom sastavu tima. Negativan ili destruktivan odnos pojedinaca na klupi može biti fatalan po stabilnost tima. Zato trener uvek jednim okom mora da prati atmosferu koja vlada na klupi za rezervne igrače.

– Saigrač se nalazi u gol šansi samo jedan trenutak!

– Cenim igrače koji daju golove, ali isto tako, čak i više cenim one igrača koji sve vreme misli kao da priprema šanse za golove. Igrači moraju da osete tu uzajamnost.

Zvanični sajt FK Partizan

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *