Retorika Nenada Stojakovića se ponavlja, ali Partizan na terenu stoji u mestu
Partizan, bar ovakav kakav smo gledali protiv Radničkog iz Niša, ne juri titulu. Ako ju je ikada uopšte i jurio. Retorika postoji, izjave su uobličene, poruke su umirujuće – ali teren ne laže. A teren kaže da crno-beli stoje u mestu, dok sezona ide dalje.
Od lidera Mozzart Bet Superlige očekivao se snažan start proleća, udar koji će poslati poruku konkurenciji. Umesto toga, viđena je igra bez ideje, bez ritma i bez jasno definisanog plana – čak i u okolnostima koje su bile gotovo idealne. Domaći teren, dobar termin, oko 5.000 navijača i više od 45 minuta sa igračem više. Rezultat – 0:0.
Navijači nisu slepi. Vide i situaciju u nadoknadi kada je postojao kontakt Ibrahima Mustafe nad Stefanom Milićem i s pravom se pitaju zašto VAR nije reagovao. Ali još jasnije vide ono važnije: Partizan nije imao igru. Ne u brojčanom deficitu rivala, ne u situaciji kada je trebalo slomiti protivnika, ne u momentu kada lider mora da pokaže autoritet.
Posebno zabrinjava jaz između onoga što trener Nenad Stojaković govori i onoga što se vidi. Mesecima slušamo iste formulacije – „bolji smo“, „povezaniji“, „radimo“, „moramo“. Takmičarske utakmice su počele i pokazale da tog napretka nema. Ni u organizaciji igre, ni u završnici, ni u kontroli ritma.
Dodatna pitanja otvara i izbor sastava. Da li se šampionski pohod započinje sa dva debitanta u startnoj postavi? Da li je prva utakmica godine pravi trenutak za fudbalera koji je tokom jeseni bio u trećem planu? Rizik je bio svestan – i skupo plaćen.
Još teže je razumeti odsustvo Janisa Karabeljova iz kombinacije. Ako je Gajas Zahid sklonjen zbog javnih istupa, zašto Bugarin, koji je zdrav i ranije pomagao na kritičnim pozicijama, nije bio ni opcija? Trenerovo „nemam komentar“ u ovakvoj situaciji ne smiruje – već produbljuje dileme.
Ni izmene nisu donele pomak. Uvođenje Bibarsa Natha, tandem napadača, osveženje krila, treći špic u završnici – sve je isprobano, a Partizan je ostao bezopasan. U finišu meča na terenu su bila tri debitanta, a odgovornost za rezultat prebačena na najmlađe.
Ako je prioritet razvoj mladih – to mora jasno da se kaže. Ako je cilj titula – onda ovakav pristup ne ide u istu rečenicu s tim ambicijama. Ne može se istovremeno igrati na „izlog“ i na trofej.
Nenad Stojaković je sam koristio metaforu „Mercedesa koji stoji u garaži i skuplja prašinu“. Problem je što prašina nije skinuta. I što se, iz meča u meč, čuju iste reči, dok se slika na terenu ne menja.
Trener je taj koji mora da učini tim boljim. Za sada – to se ne vidi.
CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE.
Piše: Volimpartizan.rs 🖤
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
