LIČNI STAV: Partizan nije pao slučajno, već od sopstvene iluzije

Partizan je od jesenjeg zanosa stigao do prolećnog raspada, a najtužnije je što taj pad više ne deluje kao iznenađenje

Piše: Volimpartizan.rs

Partizan nije izgubio ovu sezonu samo na terenu, nego u ogledalu koje je sam sebi namestio. Najveća laž u Humskoj bila je da je nekoliko darovitih momaka već spremno da budu i nosioci igre, i roba koja će spasavati budžet, i štit od svake upravljačke gluposti.

Zato mi je, iskreno, posle svega više ostala tuga nego bes. Gledali smo tim koji je na početku prvenstva delovao živ, hrabar i gladan, a danas izgleda kao grupa igrača koja je prebrzo poverovala i sebi i drugima. To nije samo pad forme. To je klub koji je pojeo sopstvenu priču.

I da odmah presečem: ako vam je treće mesto prihvatljivo pod izgovorom „mlad tim“, onda ste pristali da se Partizanu spusti lestvica. Mladost jeste objašnjenje za greške, ali nije opravdanje za raspad.

Partizan je na jesen prodavao nadu, ne gotov tim

Letos je ova priča imala smisla. Mlad sastav, energija, hrabrost, evropske kvalifikacije pred oko 30.000 ljudi i osećaj da, uprkos neuspehu, tim makar liči na nešto. Ko je tada bio na stadionu, zna o čemu pričam: publika je prvi put posle dužeg vremena bila spremna da istrpi mladost jer je u toj mladosti videla pravac.

Uz Jovana Miloševića, uz dobru podršku Maria Jurčevića i uz lica koja su tada delovala sveže i pošteno, Partizan je na domaćoj sceni držao korak i izgledao kao tim koji možda nema plafon za velike evropske domete, ali ima osnov za ozbiljan razvoj. Upravo tu je napravljena prva velika greška.

Jer jesen je prodala nadu, ali nije dokazala da je posao završen. Tom timu je nedostajalo iskustvo, čvrstina i bar nekoliko odraslih oslonaca. Umesto da se to prepozna na vreme, počelo je slavljenje nedovršenog posla.

Partizan su ugušili uprava i zimski prelazni rok

Preokret se nije desio slučajno, niti preko noći. On je postao vidljiv negde od sredine novembra, baš kada su počeli da cure svi problemi koji ne staju u tabelu: povrede, loše partije, unutrašnja pucanja i utisak da se klubom ne upravlja, nego se improvizuje iz nedelje u nedelju.

Dve utakmice iz tog perioda bole i danas: Mačva u Kupu i Čukarički u prvenstvu. Ne samo zbog rezultata i utiska, nego zato što su otkrile koliko je Partizan krhk čim mu se ritam polomi. Posle toga je usledila smena trenera, dovođenje rešenja iz trećeg ranga, pa kasnije i povratak na staro. To nije plan. To je panika.

Zimski prelazni rok je onda dovršio ono što je jesen nagovestila. Odlazi najbolji igrač, a zamena ne izgleda kao odgovor na problem, nego kao priznanje da se ide na krpljenje. To nije rekonstrukcija. To je odustajanje u ratama.

I zato nije pošteno svu priču svaliti na klince. Kad odrasli u klubu naprave haos, mladi tim prvi plati cenu.

Klinci su poneli teret koji nije smeo da bude njihov

Ovo je deo teksta gde ne želim da budem ni lažno nežan ni nepravedno surov. Ovi momci jesu dugo delovali kao da se bore sami protiv svega: protiv slabijeg rostera nego što Partizan mora da ima, protiv loših odluka odozgo, protiv nerealnih očekivanja, protiv pritiska da budu i projekat i spas.

Ali isto tako, vidi se da je deo njih upao u zamku pažnje. Ne moraš nikoga da vređaš da bi to rekao. Dovoljno je pogledati koliko je u jednom trenutku nestalo ozbiljnosti iz igre, koliko je lako izgubljena koncentracija i koliko je rano pojedinima počelo da prija da ih se tretira kao gotove igrače. Ako je tačna priča da se posle odlaska na plus četiri pre poslednjeg kola jesenjeg dela razmišljalo o slavlju umesto o završavanju posla, onda je to školski primer kako mlad tim počne da veruje da je stigao pre nego što je zaista stigao.

Ali hajde da budemo pošteni do kraja: nisu ti momci sami sebi pisali marketinške hvalospeve. Nisu oni sebe proglašavali zlatnom generacijom. Klub je to radio, direktno ili prećutno, jer je morao da veruje da u njima leži i fudbalski i finansijski spas.

Najopasnija laž u Humskoj bila je da su dečaci već postali nosioci.

Partizanovo proleće je ogolilo razliku između hajpa i kvaliteta

Proleće je skinulo šminku sa svega. Svađe, nervoza, očajne partije, gotovo bez svetle tačke, i utisak da ekipa više nema ni ideju ni samopouzdanje. Paradoks cele priče je da je najviše kritikovani igrač iz prvog dela, Demba Sek, postao najproduktivniji i najkorisniji u drugom. Kad se to desi, ne znači samo da je on proradio. Znači i da je većina ostalih stala.

Posle više od četiri decenije gledanja Partizana, naučio sam da prvi aplauz najčešće vara. Pravi kvalitet se ne vidi kad te nosi talas, nego kad te utakmica stegne za grlo, kada nestane lakoće, a ostanu samo karakter i nivo. Tu je Partizan pao.

Ovo mora da zaboli, ali je istinito: deo igrača koje smo mesecima dizali iznad realne mere danas ne izgleda ni talentovanije ni spremnije od vršnjaka iz drugih superligaških klubova. Razlika je samo u tome što je na njima bio veći reflektor. Partizan nije srušio manjak talenta, nego višak iluzije.

Možda sam i prestrog, jer sam previše puta gledao kako se u Humskoj od dve dobre utakmice pravi biografija. Ali ne znam kako drugačije da čitam ovo proleće.

Partizan sada nema pravo na još jedno lažno novo poglavlje

Ako je, kako se navodi, skupština zakazana za 1. jun, onda ona ne sme da bude samo obračun frakcija. Ko god pobedi, kreće iz minusa, jer teren pamti više od saopštenja. Navijača ne zanima ko je kome pomerio stolicu u kancelariji ako tim opet uđe u leto nespreman i tanak.

Možete menjati dušeke, kvake i priču za javnost; ako ekipa ostane ovako nezaštićena, uradili ste ništa. Partizanu sad ne trebaju parole, nego:

• nekoliko iskusnih igrača koji umeju da nose težinu kluba,
• jasna sportska hijerarhija bez paničnih zaokreta,
• prekid marketinškog pumpanja svakog klinca posle dve dobre utakmice.

Jer sledeći evropski izlazak neće čekati da se Partizan emocionalno sastavi. A još jedna rana eliminacija i još jedno posrtanje u prvenstvu ne bi bili peh, nego nastavak istog nemara drugim sredstvima.

Najviše me kopka jedna linija koju još ne umem da povučem do kraja: gde prestaje odgovornost kluba, a gde počinje odgovornost ove generacije? Ja sam bliži stavu da je Partizan prvo naduvao, pa ostavio svoje klince, i da je najveći račun stigao odozgo. Ali ne mogu ni da prećutim da je deo njih prerano poverovao aplauzu. Oni koji su pratili ovu generaciju i pre prvog tima možda to vide čistije od mene. Zato me baš zanima: jesu li ovi momci pre svega iznevereni ili su i sami propustili trenutak da pokažu karakter?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11