Partizan u martu gubi ljude koji su ga činili onim što je bio — Vučićević, Jeremić, Ilić, Delibašić
Piše: Volimpartizan.rs
Neki meseci u kalendaru nose težinu koja nema veze sa sportom. Mart je za Partizan upravo takav — mesec u kome su nas napustili ljudi čija imena možda ne znače mnogo onima koji su počeli da prate klub juče, ali koji su za generacije navijača bili razlog da se ide na stadion. Nebojša Vučićević, Dragoljub Jeremić, Radiša Ilić, Andrija Delibašić — četiri čoveka, četiri različite partizanovske priče, isti crno-beli dres, isti prerani odlazak u istom mesecu.
Posle pedeset godina na tribinama, naučiš da razlikuješ igrače od kojih se prave postere i igrače od kojih se pravi tim. Sva četvorica su na svoj način bili ovo drugo — mada su neki od njih zaslužili i postere koje nikada nisu dobili.
Nebojša Vučićević — golgeter koji je Partizanu dao najbolje godine
Vučićević je preminuo 11. marta 2022. godine, u 60. godini. Prerano. Previše rano za čoveka koji je u Partizanu proveo pet sezona tokom osamdesetih, od 1984. do 1989, i u tom periodu bio ono što se danas zove “garancija za golove i ludu zabavu na terenu” — mada on to nikada ne bi tako rekao o sebi.
Bio je napadač iz Požarevca koji je stigao u Humsku iz OFK Beograda i odmah pokazao da zna gde je gol. Reprezentativac Jugoslavije, osvajač titula u crno-belom dresu — a opet, ime koje se danas retko pominje kada se priča o velikim partizanovcima. Možda zato što je igrao u eri kada je bilo toliko kvaliteta da se neki golgeteri prosto izgube u masi. Otišao je posle u Le Havr, nastavio karijeru u Francuskoj, ali njegove Crno-bele godine su bile one prave.
Sećam se Vučićevića kao igrača koji je ulazio u šesnaesterac sa nekom zaraznom sigurnošću — punoj spektakla i efikasnosti. Taj tip napadača Partizan danas nema, i ne znam kad je poslednji put imao.
Dragoljub Jeremić — čovek koji je otišao u Vučićevićevoj senci
Jeremić je preminuo 12. marta 2022. Dan posle Vučićevića. Dan. I upravo to govori sve o sudbini nekih partizanovaca — Vučićevićev odlazak je privukao opravdanu pažnju, Jeremićev je prošao mnogo tiše nego što je zaslužio.
Dragi Jeremić je bio odbrambeni igrač Partizana tokom poznih devedesetih i ranih dvehiljaditih — period u kome je crno-beli fudbal imao specifičnu težinu i ozbiljnost. Nije bio čovek za naslovne strane, ali je bio čovek za teren, za one utakmice gde treba istrčati svaki metar i vezati igru kada drugi ne mogu. Tip igrača koga ceniš tek kad ga nema.
Da je Jeremić preminuo bilo kog drugog dana, možda bi sećanje na njega bilo nekako glasnije. Ovako, jedna tužna vest je progutala drugu — i to me, iskreno, i danas boli.
Radiša Ilić — Partizanov ljudska gromada koja je otišla prošle godine
Ilić nas je napustio 13. marta 2025. — pre samo godinu dana. Golman Partizana u periodu devedesetih i ranih dvehiljaditih u dva mandata, čovek koji nije tražio reflektore jer su reflektori bili za napadače, a on je bio tu da drugima ne dozvoli ono što su njegovi saigrači radili na suprotnoj strani.
U Partizanu se o golmanima priča manje nego o golgetarima — uvek je bilo tako, verovatno uvek i će biti. Ali svako ko je gledao Partizan tih godina zna da bez čoveka poput Ilića, ti golovi sa druge strane ne bi značili ništa. Disciplina, pozicioniranje, pouzdanost — reči koje ne pune tribine, ali pune bodovne tabele.
Radiša Ilić je bio upravo takav. Tih, pouzdan, crno-beli do srži.
I dovoljno je samo reći: 24. avgust 2010. godine – revanš u Briselu i penal serija!
Andrija Delibašić — poslednji martovski rastanak sa Partizanovim dresom
Delibašić je preminuo 19. marta 2025. Napadač i jugoslovenski reprezentativac, igrač čija je tehnika bila iznad proseka i čiji su golovi za Partizan nosili potpis čoveka koji razume fudbal dublje od pukog trčanja i besomučnog udaranja lopte.
Andrija Delibašić je u crno-belom dresu pokazivao ono što voliš da vidiš kod napadača — osim gola, i razumevanje igre, i sposobnost da napravi potez koji otvara prostor drugima. Bio je tip fudbalera koga moderan fudbal sve manje proizvodi — čovek sa loptom na nozi i glavom iznad prosečnog.
Zauvek će ostati upamćen po tome što je tokom prvog ulaska Partizana u Ligu šampiona bio jedini strelac za Partizan u grupnoj fazi – postigao je golove protiv Porta i Olimpik Marselja.
Četiri čoveka, isti mesec, isti dres. Mart u Partizanu je crnji nego što bi trebalo da bude — tiši nego što zaslužuju ljudi koji su godinama izlazili na teren u crno-belom i davali klubu ono što su imali. Sećanje na njih ne bi smelo da bude samo ovaj tekst i pokoji pomen na mrežama jednom godišnje. Partizan kao klub — ne mi kao pojedinci, nego klub kao institucija — duguje ovim ljudima više od tišine.
