Lični stav: Partizan protiv FMP-a je pao na karakteru

Piše: Volimpartizan.rs

Partizan protiv FMP-a nije ispao zato što je domaće prvenstvo nekome nebitno, niti zato što je najlakše upreti prst u roster za Niš, sudijske odluke ili format “KLS familijarnog”takmičenja. Ispao je zato što je previše igrača ostavilo utisak da im je dovoljno što su se pojavili na parketu. Poraz zaboli, ali ravnodušnost zaboli više, jer ona otkriva kvar koji ne rešava ni jedan dobar rezultat, ni jedna serija, ni jedno veliko ime na klupi.

Uvek razlikuješ loš dan od lošeg stava. U Nišu je mnogo više mirisalo na ovo drugo. I baš zato mi je ovaj poraz ozbiljniji kao upozorenje nego kao puki neuspeh u jednom takmičenju koje mnogi osporavaju.

Crno-beli protiv FMP-a nisu pokazali ni glad ni bes

Najgori utisak nisam poneo sa semafora, nego iz govora tela. Kada je bilo jasno da utakmica ide u pogrešnom smeru, nije se video bes, nije se video trzaj, nije se videla ona zdrava sportska nervoza koja kaže: “Nećeš ovde lako.” Delovalo je kao da su neki samo čekali da se veče završi.

Tu se vraćam na rečenicu Duška Vujoševića da igrač mora da dođe motivisan, a ne da čašćava prisustvom. To nije poetska opaska, to je suština profesionalizma u Partizanu. U ovom meču je previše njih izgledalo baš tako — kao da svojim prisustvom ispunjavaju formu.

U Partizanu poraz nije najveći greh; najveći greh je ravnodušnost.

Neko će reći da je to prestrogo za jednu utakmicu. Ja mislim da nije. Ko bira utakmice u kojima će da pokaže karakter, taj ne razume gde igra.

Partizanov meč sa FMP-om ogolio je drugu liniju tima

Pisalo se i pričalo posle dobrih izdanja u ABA plej-ofu da je rano za euforiju. Ovaj meč je to samo brutalno potvrdio. Kada nema nosilaca, kada se otvori prostor za one iz drugog plana, Partizan je odjednom izgledao tanje nego što su navijači želeli da priznaju.

I tu ne treba biti nepošten. Penjaroja ovaj sastav nije pravio od nule. Nasledio ga je i izvlačio iz ozbiljne krize. Upravo zato ova utakmica može da mu bude najvrednija lekcija pred sledeću sezonu. Jer jedno je kada neko nema minute, a drugo kada dobije minute i ne uradi ništa da pokaže da zaslužuje više.

Još je gore što se problem ne završava samo na onima koji su tokom godine bili duboka rezerva. Bilo je i onih koji su imali određenu ulogu i određenu minutažu, pa opet nisu pokazali mnogo više. To je onaj deo koji mora da zabrine i stručni štab i sportski sektor, jer tada više ne govorimo samo o formi, nego o plafonu.

Ne tražim da svaki igrač bude Novica Veličković, Vladimir Lučić ili Dušan Kecman. Vremena su drugačija, košarka je drugačija, generacije su drugačije. Ali poštovanje prema dresu ne sme da bude staromodna vrednost. To mora da bude minimum.

Partizan protiv FMP-a otvorio je pitanje selekcije za leto

Ovaj poraz je možda najkorisniji ako natera klub da bez uljepšavanja pogleda u sopstveni roster. Ne samo ko je talentovan, nego ko je spreman. Ne samo ko košta, nego ko nosi odgovornost. Ako se to ne uradi, sve ostalo biće samo još jedno “novo poglavlje” bez kraja. Partizan ih je poslednjih godina skupio previše.

Tri stvari su ovde izašle na videlo:

• deo igrača iz drugog plana nije pokazao napredak koji bi opravdao veće poverenje
• pojedinci nisu iskoristili odgovornost ni kada im je praktično predata u ruke
• klub ne sme da puni roster igračima koji celu godinu čekaju šansu, a onda na toj šansi deluju nezainteresovano

To nije pitanje surovosti, nego standarda. Partizan nema luksuz da drži mesta za košarkaše koji u teoriji mogu, a u praksi ne pokažu ni kvalitet ni karakter. Neki jednostavno nisu nivo koji ovaj klub traži. A još je teže kada se kod nekih nije videlo ni jedno ni drugo.

Pad Partizana protiv FMP-a nije izgovor za priču o KLS-u

Može navijač da misli šta god hoće o KLS-u. Može i da bude u pravu. Može da se ljuti na spisak, na kriterijume, na sudijske odluke, na sve što domaću košarku već godinama čini napornom za praćenje. Ali nijedan od tih argumenata ne briše osnovnu obavezu: kada nosiš grb Partizana, nema nebitne utakmice za odnos, odbranu, skok i volju.

Zato ovde mora da se kaže i nešto što nije prijatno, ali jeste pošteno — FMP je zaslužio finale. Nije Partizan ostao bez njega samo zato što je bio loš, nego i zato što je rival više hteo. To ume da zaboli navijača, ali to je deo istine. Drugi deo istine je da Partizan sebi ne sme da dozvoli da ga protivnik nadigra u želji.

Ne znam šta ovi momci daju na svakom treningu i koliko je ko zaista spreman van očiju javnosti. To treneri vide bolje od svih nas. Ali ono što su dali u ovom polufinalu dovoljno je da se upali alarm. I ne mislim alarm zbog trofeja, nego zbog kriterijuma.

Ne sporim da današnji ritam, skraćene rotacije i stranci menjaju košarku. Ne sporim ni da KLS mnogima ne nosi težinu kakvu je nekad imao. Ali jednu stvar ne mogu da progutam: kako je moguće da nekome polufinale u dresu Partizana deluje kao usputna obaveza? Meni ovo izgleda kao jasna letnja poruka — manje talenta koji traži izgovor, više karaktera koji traži loptu i odgovornost.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11