Četrnaest i po miliona evra je cifra koja bi u normalnom klubu bila razlog za slavlje na terasi Humske. U Partizanu je razlog za tiho zadovoljstvo pomešano sa nelagodom, jer taj novac ne dolazi od evropskih bonusa, sponzorskih ugovora ili osvojenih trofeja — dolazi od prodaje troje dece koja tek što su počela da se briju. Ognjen Ugrešić u PAOK za šest miliona, Vanja Dragojević u Glazgov Rendžers za pet, Milan Roganović u Genk za tri i po. Sabrano, to je minimum koji stiže na račun, pre bonusa i procenata od narednih prodaja. Sabrano, to je i priznanje da je klub doveden do tačke gde je omladinska škola jedini funkcionalni pogon.
Šta ove prodaje zaista govore o Partizanu
Nije sve onako kako izgleda. Ili kako nam serviraju. Da bi se ocenjivao bilo čiji rad, ponekad je potrebno malo sačekati, odmaknuti se od svakodnevnih dešavanja i sagledati stvari kada strasti splasnu. Godinu dana posle jesenjeg rušenja iz 2024, kada je uprava — i pre nje Ivica Iliev — javno tvrdila da Omladinska škola Partizana „ne valja”, „nestaje” i da je „uništena”, brojke govore drugačiji jezik.
Ista ta „uništena” škola upravo je klubu isporučila 14,5 miliona evra u jednom prelaznom roku. Iste te generacije koje su navodno bile dokaz da ništa ne funkcioniše osvojile su titulu u konkurenciji omladinaca i predstavljale Srbiju u UEFA Ligi mladih. Isti ti dečaci — Roganović, Ugrešić, Dragojević, Trifunović, Simić, Aleksić, Mirčetić — bili su tu sve vreme, samo ih neko nije video. Ili nije želeo da vidi.
Kako je Partizan doveden do toga da prodaje decu
Ovo je deo o kojem se najmanje priča, a najbolniji je. Partizan ne prodaje omladince zato što je to strateški izbor moderne uprave koja gradi ekonomski održiv model — Partizan ih prodaje jer nema drugi izbor. Nema ozbiljnih sponzora. Nema kontinuiranih evropskih rezultata koji donose UEFA prihode. Nema — i ovo je najteže reći — mogućnost da odigra poštenu utakmicu u ovoj zemlji sa jednim drugim klubom, kome je „ispod žita” dozvoljeno praktično sve, dok se Partizanu na svaki korak stavlja tegla u prtljag.
Kada nemate te tri stvari — sponzore, Evropu i poštenu utakmicu kod kuće — ostaje vam samo jedno: da gajite mlade igrače, pustite ih da odrastu, i onda ih prodate pre nego što stignu da odigraju sto utakmica u crno-belom dresu. To nije model kluba. To je model preživljavanja.
Naučio sam odavno da razlikujem klub koji bira svoju sudbinu od kluba koji je trpi. Partizan je poslednjih godina drugo.
Šta se dogodilo sa ljudima koji su školu „uništili”
Da se podsetimo, jer memorija u srpskom fudbalu traje otprilike koliko i status poslednjeg tvita:
| Datum | Tvrdnja | Realnost godinu dana kasnije |
|---|---|---|
| Sept. 2024. | Iliev: „Škola je na najnižim granama u 25 godina” | 14,5 miliona evra od prodaje dečaka iz te škole |
| Sept. 2024. | Smenjen Vanja Radinović | Angažovan u Vojvodini |
| Dec. 2024. | Otišao Goran Arnaut | Odmah ga uzeo Čukarički |
| Okt. 2024. | Lazović: „Škola polako nestaje” | Osvojena titula omladinaca, UEFA Liga mladih |
Ovo nije lista koja se može drugačije interpretirati. Ljudi koji su navodno „uništili” Partizanovu školu istog trenutka su bili traženi u drugim ozbiljnim srpskim klubovima. Vojvodina i Čukarički ne angažuju ljude iz sažaljenja. Uzeli su ih jer znaju šta su radili u Humskoj — i jer znaju da su Radinović i Arnaut sprečili, između ostalog, da Ugrešić i Dragojević odu u kragujevački Radnički, gde se nešto ranije otisnuo Bogdan Mirčetić.
Da su ti transferi tada prošli, danas bi Partizan gledao 11 miliona evra kako curi u tuđe kase.
Cena koja se ne vidi u brojkama
Ovde moram da budem iskren, jer se u navijačkom oduševljenju cifrom lako propušta ono što je teško. Svaka od ovih prodaja znači da još jedno dete koje je odraslo uz Grobare, koje je ljubilo grb, koje je moglo da postane kapiten Partizana za pet godina — igra sada za PAOK, Rendžerse, Genk. I daće najbolje godine karijere nekome drugom.
Nadam se da će doći vreme kada će ti momci ostajati u klubu duže. Kada će biti finansijski obezbeđeni na način koji im omogućava da odbiju prve ponude iz inostranstva. Kada će želja da Partizan ima što bolje rezultate biti dovoljna. Ali dok se to ne desi — dok ne dođe do neke privatizacije, do ozbiljnijih sponzorskih struktura, do poštene utakmice — Partizan je prinuđen na ovo. Nažalost.
Šta bi trebalo da čujemo iz Humske, a nećemo
Ovde je moja najveća zamerka aktuelnoj upravi i onima koji su prošle jeseni najglasnije govorili o „uništenoj školi”: priznanje. Jedna rečenica. „Pogrešili smo u proceni ljudi koji su radili u Zemunelu, i drago nam je što su njihov rad doneli klubu 14,5 miliona evra.” To je sve. Ne ostavka, ne javno kajanje, ne cirkus — samo priznanje.
Ali priznanje nije deo repertoara srpskog fudbala. Umesto toga, dobićemo pretpostavljam saopštenje o „uspešnom prelaznom roku” u kojem se neće pomenuti ime Vanje Radinovića ni Gorana Arnauta. Neće se pomenuti ni Ivice Ilieva, koji je pre dve godine prstom pokazao na školu kao izvorište problema, dok su u toj školi baš tada stasavali dečaci koji sada donose milione. Sedeće se na cifri kao da je pala s neba.
Neće pasti. Neko ju je posejao.
Zaključak
Stalno se vraćam na jednu stvar koju ne mogu da razrešim: da li ja ovo pišem kao uspeh škole, ili kao poraz kluba? Verovatno oba, i to mi najviše smeta. Navijači mlađi od mene, koji nisu videli Partizan koji je dominirao i zadržavao svoje najbolje igrače do dvadeset pete — možda ovo čitaju drugačije, kao normalno stanje stvari. Grešim li što odbijam da prihvatim ovo kao „novu normalu”? Ili je moj sentiment prepreka trezvenom razmišljanju o klubu 2026. godine?
