Ima li mesta za talentovanog vezistu crno-belih u poslednjo utakmici sezone?
Sedmica iz snova iza Lazara Pavlovića. U sredu je debitovao za Partizan na „vrućem“ gostovanju u Nišu i izborio plasman u finale Kupa Srbije, u subotu potpisao prvi profesionalni ugovor, u nedelju veče istrčao na teren stadiona u Humskoj premijerno u karijeri i to umesto legendarnog kapitena Saše Ilića, a skoro nestvarni niz mogao bi da se nastavi u četvrtak ukoliko stručni štab crno-belih proceni da je zreo za ulogu startera na stadionu Crvene zvezde.
U Pavlovićevu korist pre svega ide utisak da je lako podneo pritisak na Čairu i bez problema izneo mentalno izuzetno zahtevnu utakmicu protiv Radničkog. Način na koji se kretao, odigravao lopte po teškom terenu, pokrenuo akciju vrednu izjednačujućeg gola i generalno oduševio Grobare daju za pravo onima koji veruju da bi Savo Milošević trebalo da ga gurne u vatru od prvog minuta susreta u kome je ulog još značajniji. Trofej. Pogotovo što uslovi samog igrališta na Marakani više pogoduju tehnički potkovanom igraču kakav je Lazar u odnosu na krtičnjak u Nišu.
Pride, ako je opredeljenje da se forsiraju deca iz sopstvenog pogona, da se njima da šansa, teško da ima boljeg mesta, veće utakmice, lepšeg ambijenta od finala Kupa. Uostalom, sam Milošević je pokazao dovoljno hrabrosti prošle srede, odlukom da iznenadi čak i talentovanog vezistu, kamoli fudblalere Radničkog i ako je tad mogao da pošalje dečaka iz „klase 2001“ na igralište, valjda može i na meču koji se ionako igra glavom, a noge su pomoćno sredstvo, da odmah pokaže da li je za veliku scenu. Logika da se na velikim utakmicama rađaju veliki igrači mogla bi i u Pavlovićevom slučaju da ima prođu i da Partizan osim eventualnog trofeja dobije još koji plus pored imena igrača projektovanog da naredne sezone ima značajnu ulogu u prvih 11.
Kako su mišljenja o svakoj temi u i oko Partizana podeljena, tako ima i onih koji smatraju da bi LazaraPavlovića, ipak, trebalo sačuvati specifičnog ambijenta na stadionu „Rajko Mitić“ koji je umeo da uguši talenat njegovih prethodnika. Na primer, prošle sezone, baš u ovo doba, mladi Armin Đerlek i Svetozar Marković su bili starteri na gostovanju Crvenoj zvezdi, koja je već posle 20-ak minuta stekla dva gola rednosti i gotovo rutinski privela meč kraju. Naravno da nisu crno-beli izgubili samo zbog mladosti i neiskustva izdanaka svoje škole, međutim, obojici je posle tog meča trebalo dosta vremena da se regenerišu i počnu da ispoljavaju talenat.
Potpuno suprotan primer je Lazarev prezimenjak – Strahinja Pavlović. Odigrao je samo jednu utakmicu za prvi tim pre nego što je 2. marta debitovao u večitom derbiju i vrlo dobro odradio posao, tako što je oterao od gola Ričmonda Boaćija, a nije se pored njega fudbala naigrao ni El Fardu Ben. Sličnu stabilnost pokazao je i u većem delu minulog derbija 25. aprila, kad je u većem delu susreta bio jedan od boljih na terenu, samo da bi u finišu bespotrebno pocrveneo. Dakle, može i tako.
Vagajući između primera Đerleka, Markovića i Strahinje Pavlovića, moraće Savo Milošević da izabere najbolju opciju ne samo za Partizan, nego i za Lazara Pavlovića. Bilo da je starter, rezervista ili da uopšte ne bude u protoklu. Uostalom, Saša Ilić je posle debija za Partizan u Čačku 26. oktobra 1996. čekao osam meseci da bi zaigrao prvu narednu utakmicu, protiv Kroacije jula 1997. I to sa klupe. Sve ostalo je istorija.
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
