Piše: Volimpartizan.rs
Neke priče o Partizanu vrede više od obične klupske crtice, jer pokažu šta je klub ostavio u ljudima kada košarka odavno više nije centar sveta. Priča o Urošu Tripkoviću, borovnicama i završnom sprintu Novice Veličkovića i Milenka Tepića na traktorima deluje kao šala, ali meni je to čist dokaz da je Partizan porodica, a ne parola za svečane govore.
Posle toliko godina uz Partizan, najlakše prepoznam kada je emocija stvarna, a kada je spakovana za kameru. Ovde mi sve deluje prirodno, i baš zato vredi.
Partizan kao porodica nije fraza kada se bivši saigrači okupe daleko od hale i odmah pronađu stari ritam
Prema dostavljenom materijalu, Tripković se danas bavi poljoprivredom, pre svega borovnicama, a klub ga je posetio za sadržaj koji će biti emitovan na klupskom kanalu. Lep detalj, ali poenta nije u egzotici da je nekadašnji šuter sada među zasadima. Poenta je što susret ne deluje kao obavezna klupska nostalgija, nego kao viđenje ljudi koji se stvarno raduju jedni drugima.
Partizanova škola uspeva tek onda kada bivši saigrači i bez parketa ostanu tim.
Partizan u Urošu Tripkoviću i danas vidi momka sa posebnom rukom
Ko je gledao Partizan početkom dvehiljaditih, zna kakvu je tehniku šuta imao Tripković. Bio je jedno od onih oružja koje je ekipa umela da izvuče kada treba kazniti prostor i ritam utakmice. Zato mi je i lepo što se danas ne pravi velika predstava, nego se čovek jednostavno poseti tamo gde mu je život otišao.
I to je, po meni, važna stvar: karijera se promeni, profesija se promeni, ali trag koji si ostavio u Partizanu ne izbledi baš tako lako.
Porodica se meri time šta ostane kada karijera skrene ka borovnicama
Mnogo klubova voli da za sebe kaže da su porodica. Malo njih to zaista pokaže kad se ugase svetla hale. Ovakav kadar sa bivšim igračem na imanju meni vredi više od deset promotivnih parola, jer ovde nema usiljenosti.
Nije Partizan porodica zato što to lepo zvuči, nego zato što se nekadašnji saigrači i posle godina ponašaju kao da je trening tek juče završen.
Ako se neko sa tim ne slaže, razumem — možda nekome ovo deluje kao sitnica. Meni nije. Upravo u takvim sitnicama klub pokaže koliko je duboko ušao ljudima pod kožu.
Crno-beli humor je najlepši kada Novica i Tepić završe na traktorima
A onda dolazi konkretan momenat zbog kog se čovek iskreno nasmeje: pred kraj snimka Novica Veličković i Milenko Tepić odluče da se potrkaju traktorima. E, to je taj detalj koji celu priču podigne iz simpatične u potpuno Grobarsku.
Nije to cirkus, nego produžetak starog drugarstva drugim sredstvima. Ako vam je ta scena draža od pola ispeglanih klupskih videa današnjice, niste jedini. Ako nije, onda smo verovatno počeli da zaboravljamo koliko sport ume da bude normalan.
Stalno mi se vrti jedna misao dok gledam ovu priču: da li Partizan danas još proizvodi ovakve veze, ili samo igrače za sledeći ugovor? Stariji koji pamte različite generacije možda imaju precizniji odgovor, ali meni susret Tripkovića, Novice i Tepića govori da prava škola nikad nije bila samo u šutu i odbrani. Bila je u tome da ljudi ostanu bliski i kad svako ode na svoju stranu. Ako mislite da romantizujem, voleo bih da navedete noviji primer koji to potvrđuje — ili pobija.
Foto: KK PARTIZAN MOZZART BET
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
