LIČNI STAV: Sinoćnji Partizan zaslužuje aplauz, a ne pljuvačinu posle Hetafea

Ovi momci sinoć nisu izgubili — bar ne u onom smislu u kom pravi navijač meri poraz. Partizan nije prošao dalje u Evropi, i to boli, ali svako ko je bio na stadionu ili sedeo pred televizorom sa iole otvorenim srcem osetio je nešto što se u Humskoj poslednjih godina ne oseća često: da momci u dresu daju sve što imaju. A onda, čim je odjeknuo poslednji zvižduk, krenula je opet orkestrirana “pljuvačina” po raznim grupama, portalima i ovim nesrećnim društvenim mrežama. I to me boli više od rezultata.

Šta Partizanovi momci zaslužuju posle borbe protiv Hetafea

Da razjasnimo nešto. Vrhunski kvalitet ne stanuje u Humskoj. Novac ne stanuje u Humskoj. Moć — pogotovo ne. Sve to stanuje na drugim adresama, a mi to znamo. Znamo i zašto. Ne treba mi da vam crtam kako izgleda fudbalska Srbija danas, kakvi su odnosi u FSS-u, koliki je jaz između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude. Živimo to godinama.

I upravo zato ono što su ovi momci pružili protiv Hetafea nema cenu. Znoj. Krv. Suze. Trčanje do poslednje sekunde. Blokade tela u šesnaestercu kada im više noge nisu služile. To je ono što tražimo, i to je ono što smo dobili. Ako ti to nije dovoljno, možda je problem u tebi, a ne u njima.

Zašto Saša Ilić zaslužuje apsolutnu podršku u Partizanu

Neću da glumim da ovaj tekst nije lična stvar. Sale još nije ni V od vrhunskog trenera, ni I od iskusnog. Ne krijem to. Ali evo šta znam posle četrdeset i kusur godina praćenja Partizana iz svake moguće perspektive: treneri se ne rađaju gotovi. Rastu. A raste se tako što ti neko da vreme kada je najteže, ne kada je najlakše.

Sale zaslužuje to vreme. Zaslužuje ga zato što nosi razume i oseća ovaj klub u trenutku kada bi mnogi drugi otišli u mirnije vode. Zaslužuje ga zato što uzima mlade momke i pravi od njih tim koji se bori i onda kada ima svako pravo da odustane. I zaslužuje ga zato što, iskreno — ko još sad hoće da sedne na tu klupu pod ovim uslovima?

Ne tražim od vas da mislite da je Sale sledeći Trapatoni. Tražim samo da ga pustite da radi. Da raste. Zajedno sa ovom decom.

Kako Partizan mora da izgleda i u Nišu, na Ubu i u Leskovcu

Evo šta ja tražim od momaka, i mislim da je to jedino što svako pametan još može da traži. Da onako kako su izašli protiv Hetafea — izađu i u Nišu. I na Ubu. I u Leskovcu. Svuda gde se igra ovaj jadni, bedni fudbal u Srbiji koji ne zaslužuje njihov trud, ali ga ipak mora dobiti.

Zato što to je merilo. Nije više merilo trofej, ni prolaz grupe. Merilo je: da li si dao sve? Da li si pao na terenu jer si potrošio poslednji atom snage? Da li si se dizao kad si mogao da ostaneš da ležiš?

Ako je odgovor da — mi navijači smo tu. Za vas. Uvek.

Šta pravi navijači Partizana treba da urade sada

Znam da ovo neće svima leći. Znam da će neko reći da idealizujem, da opravdavam osrednjost, da branim upravu. Ne branim nikoga. Ne pišem ovo ni za, ni protiv uprave — pišem za momke i za trenera. I za nas navijače, da se malo zamislimo.

Zato pozivam sve u Humskoj — od poslednjeg čoveka do prvog — da se zbiju. Da prestanu podele. Da klub konačno diše kao jedno. Zato što ovi momci to zaslužuju. Zato što se od takvih trenutaka gradi povratak na put slave. Ne od tvitova. Ne od pljuvačine. Od podrške.

Ono što posle Hetafea ne mogu da izbijem iz glave

Ostalo mi je od sinoć jedno pitanje na koje nemam jasan odgovor. Da li mi, navijači, umemo više da razumemo šta znači “dati sve”? Ili smo se toliko navikli na osvojene trofeje iz devedesetih i dvehiljaditih da nam više ništa manje od trofeja nije dovoljno? Iskreno bih voleo da čujem šta misle oni koji su bili na stadionu — da li ste osetili isto što i ja, ili sam ja sinoć gledao jednu utakmicu, a vi drugu? Verujem u prvo. Nadam se da nisam sam.