Kad je najteže – Partizan je najjači

Noć u kojoj je emocija pregazila logiku i Panatinaikos

Partizan Mozzart Bet je u trenutku kada niko ništa nije očekivao odigrao najbolju utakmicu u sezoni i potpuno deklasirao Panatinaikos. Kako se to dogodilo? Racionalnog odgovora nema. I možda ga nikada neće ni biti.

„I kad je najteže – nek’ boje se.“
U tih sedam reči stala je cela noć u Beogradskoj areni. Zaboravljeni, poraženi i otpisani Partizan ne samo da je pobedio moćni Panatinaikos, već je razbio ekipu koja ne pretenduje samo na Fajnal-for, već i na titulu prvaka Evrope. I uradio je to onako kako samo Partizan ume – emocijom, prkosom i čistom verom da predaja ne postoji.

Možda je ovo i najteži period u skorijoj evroligaškoj istoriji Partizana. Bolni porazi su se nizali godinama, ali nikada crno-beli nisu bili ovako otpisani, ostavljeni bez podrške, sa gotovo potpunim okretanjem leđa javnosti. Mnogi će reći da je to bilo i očekivano, imajući u vidu sve što se dogodilo sa Željkom Obradovićem, koji je napustio klub posle učinka 4-9, baš nakon poraza od Panatinaikosa u Atini. Tada su Zeleni napravili seriju 25:0, zadali još jedan udarac i simbolično zatvorili jednu bajku bez srećnog kraja.

Od tog Panatinaikosa do ovog četvrtka, Partizan je prošao golgotu. Sedam uzastopnih poraza, većinom ubedljivih, često sa razlikom od 20 ili 30 poena. Protivnici su se smenjivali, stotke su padale, a crno-beli su bili prikovani za dno tabele, obeleženi kao najgori tim takmičenja. Promena trenera donela je kratkotrajni trzaj, ali je brzo postalo jasno da rane nisu površinske.

Dolaskom Đoana Penjaroje krenulo se iznova. Početak je bio brutalan – pet teških poraza, bez ikakve utehe. A onda Minhen. Bajern. Prvi nagoveštaj prkosa. Prvi put se videlo da ova ekipa još diše. Iz tog prkosa izrastao je i Arijan Lakić, simbol karaktera koji se ne lomi i bezuslovni ljubimac navijača.

Usledio je Hapoel i istorijski preokret od minus 27, ali i teška povreda Vanje Marinkovića. Novi porazi su došli – Milano, Tel Aviv, još jedan u poslednjoj sekundi. Ipak, nešto se promenilo. Više niko nije mogao da kaže da se Partizan ne bori.

I zato se dogodilo ono što se dogodilo protiv Panatinaikosa. Arena je gorela. Partizan je bio energija. Potpuno je nebitno što je sezona rezultatski izgubljena i što je jasno da će klub morati kroz velike promene. Ono što je viđeno u četvrtak uveče ne meri se tabelom, već pripada kultu i identitetu Partizana.

U Beograd je došao apsolutni favorit. Neuporedivo jači rival. I niko – ali baš niko – nije mogao da pretpostavi ovakvu dominaciju. Ostaviti Panatinaikos na 62 poena ravno je senzaciji. Do 60 su stigli tek u samom finišu, sa linije slobodnih bacanja, kada je pobednik odavno bio poznat.

I baš kao u navijačkoj pesmi – strah se video. U očima, u nervozi, u nesportskim reakcijama. U udarcu Nikosa Rogavopulosa na Arijana Lakića, u trenutku kada je Partizan već imao utakmicu u rukama. Slika nemoći bila je potpuna.

Na kraju, Partizan je dao ono što navijači oduvek traže – borbu, inat i osećaj da nema predaje. Kada je tako, dolazi i podrška, a sa njom i ovakve, gotovo neverovatne pobede. Simbolično, Đoan Penjaroja je sada na samo jednu evroligašku pobedu od Željka Obradovića ove sezone. Španac ima tri trijumfa iz deset mečeva, Obradović četiri iz 13 pre odlaska.

Biće vremena za analize, za kritiku, za planove i rekonstrukcije. Biće vremena da se hladne glave kaže šta nije valjalo i šta mora da se menja. Ali ono što se desilo u četvrtak ne pripada racionalnom svetu.

Partizan je sinoć bio emocija.
Partizan je bio prkos.
Tu mesta analitici nema.

VolimPartizan.rs