Rekordni sedmi uzastopni poraz u Evroligi (104:66) – crno-beli bez borbe, bez identiteta i bez odgovora
Doživeo je KK Partizan ono što se u Evroligi gotovo ne pamti – da pred svojim navijačima deluje kao tim koji se ne bori, ne postoji i ne zaslužuje nivo na kojem igra. Sedmi uzastopni poraz, ovoga puta rekordan i ponižavajući, upisan je protiv Olympiacos – 104:66.
Rezultat je, zapravo, najmanji problem. Mnogo veći je utisak da Partizan ne pokazuje ni minimum reakcije, ni minimum napretka, niti bilo kakav pomak pod vođstvom Đoan Penjaroja, koji je i ovog puta nemoćno posmatrao kako se crno-beli raspadaju pred očima Pionira – dvorane u kojoj se nekada nije smelo da se ne bori.
Sedam uzastopnih poraza – svih sedam dvocifrenom razlikom. Nijednom Partizan nije bio realno blizu da zapreti. Posebno boli činjenica da je ovo, po svemu sudeći, bila jedna od najslabije posećenih evroligaških utakmica Partizana kao domaćina. I to dovoljno govori.
Prvo poluvreme je već rešilo pitanje pobednika. Olimpijakos je na pauzu otišao sa +21, a nastavak je bio puka formalnost i dodatno produbljivanje krize. Grci su rutinski povećavali razliku, dok je Partizan delovao kao ekipa koja je odustala još pre nego što je meč završen.
Početak je, paradoksalno, dao lažnu nadu. Atmosfera u Pioniru bila je žestoka, baklje su gorele, energija se osećala – i Partizan je uspevao da drži priključak. Međutim, neshvatljive odluke u napadu, forsiranje dalekih šuteva umesto sigurnih poena iz reketa, omogućile su gostima da preuzmu kontrolu (20:17).
Ono što je usledilo u drugoj četvrtini već je postalo ružna navika – potpuni kolaps. Odbrana je nestala, timska igra u napadu se raspala, a svaki igrač je krenuo u svoju, uglavnom pogrešnu, priču. Protiv tima kakav je Olimpijakos, to se nemilosrdno kažnjava. Serija Saše Vezenkova i dvocifrena razlika stigle su brzo – 25:35.
Do poluvremena – zvižduci. Pedeset i dva primljena poena. Minus 21. Poniženje.
U nastavku je razlika narasla i preko 30 poena, a utakmica je izgubila svaki takmičarski smisao. Više je ličila na trening Olimpijakosa nego na meč Evrolige.
Jedino što je ostalo upečatljivo – navijanje. Što je Partizan bio lošiji, tribine su bile glasnije. U pojedinim trenucima delovalo je kao da crno-beli vode, a ne da gube sa 30 razlike. To je Partizan. I to je ono što najviše boli – jer publika je uradila svoje. Tim nije.
CRNO-BELA LJUBAV NIKAD NE PRESTAJE.
Piše: Volimpartizan.rs 🖤
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
