Ništa te ne pripremi za trenutak kad klinac iz omladinaca uskoči u večiti derbi.
Ali baš to je uradio Milan Roganović. Bez pompe. Bez najava. Samo se pojavio—i ostao.
U sezoni u kojoj Partizan, po ko zna koji put, ne osvaja ništa, nema utehe ni u Evropi, ni u derbiju, ni u trofejima—ostaje samo jedno svetlo: klinci. Među njima, možda i najsvetlije, desni bek koji je sezonu počeo u Teleoptiku, a sada drži bok u Superligi kao da je tamo rođen.
Da ne bude zabune: Roganović nije čudo preko noći. Počeo je kao zadnji vezni u Zeti. Pa ga je sistem Partizana—taj čudni vrtlog rotacija, šansi i otpisivanja—premestio na desnog beka. Bio je zbunjen, kaže. Ko ne bi bio? Ali imao je Vulićevića. A ako u Humskoj postoji doktorat za desnog beka—Vulićević je pisao uvod.
“Uz njega sam pohvatao sve te zahteve. Njegovi saveti su bili dragoceni.”
I to se vidi. U deset uzastopnih prvenstvenih mečeva, Roganović nije samo popunjavao broj. Bio je tu, čvrst, siguran, a u derbiju na Marakani igrao punih 90 minuta u remiju 3:3. U revanšu, ušao s klupe, taman da doživi šta znači kad se rival razgoropadi pred kraj. Škola. Besplatna, ali bolna.
A sad zamisli sledeće:
Partizan 2026. Kapiten: Milan Roganović. Nosi traku. Igra za klub koji je voleo kao klinac, koji je branio kad ništa nije išlo. Deluje kao bajka? Možda. Ali klinac iz Podgorice koji sanja traku ne deluje kao neko ko planira da stane na pola puta.
“Moja budućnost je Partizan. I dok sam ovde, daću sve od sebe.”
Roganović nije najbrži, nije najiskusniji, ali ima ono nešto. Taj “nešto” što često pobegne scoutima, ali ne i treneru Blagojeviću, koji, po rečima igrača, “uvek ima sluha za mlade”. I tu je možda ključ: klub bez trofeja, ali s trenerom koji ne paniči i mladima koji se ne plaše.
U poređenju s prethodnim generacijama—setimo se Nikole Milenkovića ili Andrije Živkovića—Roganović deluje kao igrač iz drugog kalupa. Nema isti “hype”, ali ima kontinuitet. I u klubu kojem kontinuitet često beži kao penal u nadoknadi—to je valuta koja vredi.
