Partizan osvojio prvi memorijalni turnir Andrija Delibašić

Piše: Volimpartizan.rs

Nikšićki Gradski stadion je večeras bio sve ono što fudbal treba da bude, a tako retko jeste. Partizan je osvojio pobednički pehar na prvom memorijalnom turniru „Andrija Delibašić”, ali rezultat je bio najmanje važna stvar koja se desila na tom travnjaku. Desila se ljubav. Desilo se sećanje. Desilo se nešto zbog čega ovaj sport uopšte ima smisla izvan tabela i koeficijenata.

Andrija Delibašić. Samo to ime, izgovoreno u Nikšiću, nosi težinu koju reči teško opisuju. Čovek koji je nosio dres Partizana sa onom vrstom strasti koja se ne uči i ne trenira — koja se ili ima ili se nema. I večeras, na stadionu koji je bio njegov, Nikšić mu je odao počast na jedini način koji Andrija zaslužuje — kroz fudbal, kroz emociju, kroz zajedništvo koje prevazilazi klubovske boje.

Tribine su skandirale „Andrija, Andrija, Delibašić Andrija.” Igrači sva tri tima — Partizana, Sutjeske i Budućnosti — izašli su na teren sa majicama na kojima je pisalo „Deli, zauvijek jedan od nas.” I pre nego što je lopta uopšte počela da se kotrlja, jedan momenat je zaustavio dah svima koji su bili prisutni: Andrijina ćerka Dorotea izvela je početni udarac. Njegov sin Andrej primio je dres sa brojem 9 — onim brojem koji je u Nikšiću i u Humskoj zauvek rezervisan za jednog čoveka.

Fudbal se, naravno, ipak igrao. Partizan je u prvom meču nakon 45 minuta bez golova savladao Budućnost u penal seriji sa 4:2. Ekipa Srđana Blagojevića nije blistala, ali na ovakvim turnirima blistanje ni ne treba da dolazi od taktičke table — treba da dolazi od srca. U drugom meču, crno-beli su bili konkretniji: Marko Lekić je u 12. minutu, nakon prekida, glavom zatresao mrežu Sutjeske za konačnih 1:0 i pehar za Partizan. Domaća Sutjeska je zauzela drugo mesto pobedivši Budućnost golom Matije Gardaševića, preciznim udarcem u donji desni ugao Mijatovićevog gola.

Ali ono što ću pamtiti sa ovog turnira nema nikakve veze sa golovima i penal serijama. U 23. minutu prve utakmice, igra je prekinuta. Čitav stadion je ustao. Dugim, toplim, nepokolebljivim aplauzom Nikšić je poslao poslednji pozdrav svom Andriji. Dvadeset tri — broj koji nije slučajno izabran, jer svaki detalj ove večeri bio je prožet ljubavlju prema čoveku kome se odavala počast. Bilo je tu suza. Bilo je stisnutih vilica i podignutih šalova. Bilo je tišine koja je govorila glasnije od bilo kog skandiranja.

Turnir je protekao i u znaku prijateljstva koje u fudbalu sve ređe viđamo. Saša Zdjelar je dres sa brojem 14 predao Petru Grbiću, bivšem saigraču iz Partizana koji sada nosi dres Sutjeske. Aleksandar Šćekić je dobio crno-beli dres sa brojem 19. Sitni gestovi, ali u njima se krije nešto o čemu se premalo govori — da veze stvorene u Partizanu traju duže od ugovora.

A onda, na samom kraju, scena koja je zaokružila sve. Bibars Natho, kapiten Partizana, prima pobednički pehar. I umesto da ga podigne, umesto da slavi — prilazi malom Andreju Delibašiću i predaje mu trofej. Andrej, sin legendarnog Andrije, dečak koji trenutno igra za kadete Budućnosti, ali ne krije da bi jednog dana voleo da obuče crno-beli dres kao što je to činio njegov otac.

Taj gest Natha vredi više od hiljadu pobeda u prijateljskim utakmicama. To je momenat u kome vidiš da igrač razume gde se nalazi, čiji dres nosi i šta to ime na leđima zapravo znači. To nije režija, to nije PR — to je čovek koji oseća.

Ovakvi turniri se u savremenom fudbalu sve ređe organizuju. Kalendar je prepun, klupski interesi su iznad svega, i retko ko zastane da posveti jednu noć sećanju na čoveka koji je obeležio epohu. Upravo zato je memorijalni turnir „Andrija Delibašić” toliko važan — ne kao fudbalski događaj, već kao čin očuvanja onoga što čini Partizan onim što jeste. Klub koji pamti. Klub koji poštuje. Klub čiji igrači znaju da dres koji nose nosi priče veće od njih samih. Andrija Delibašić bio je i ostao — zauvek jedan od nas. A dok Nikšić bude skandirao njegovo ime i dok mali Andrej bude sanjao crno-beli dres, ta priča nikada neće biti završena. I to je možda najlepši gol koji je Andrija ikada dao — onaj koji se ne vidi na semaforu, ali se oseća u grudima svakog ko je večeras bio na tom stadionu.

VolimPartizan.rs