Piše: Volimpartizan.rs:
Već posle iščupane pobede nad FMP-om bilo je jasno da igra Partizana ne izgleda kako treba. Produžetak, potrošnja, kratak odmor – i onda sudar sa mladom, rastrčanom i gladnom ekipom Mege. Ono što je usledilo u polufinalu Mozzart Kupa Radivoja Koraća nije bio poraz. Bio je to raspad sistema.
Crno-beli su eliminisani ubedljivim porazom 58:80, a utisak je da su sami sebi presudili mnogo pre poslednje sirene.
Mega je igrala timsku košarku. Partizan – individualne monologe.
Izabranici Vule Avdalović pripremili su meč do detalja. Znali su gde da napadnu, znali su kako da zatvore reket, znali su kako da iskoriste nervozu protivnika. Tandem Luiđi Suigo – Bogoljub Marković dominirao je pod košem. Marković je meč završio sa 17 poena i 11 skokova, Suigo dodao 14, a svaki njihov poen delovao je kao udarac u nemoćni Partizan.
Sa druge strane, ekipa Joan Peñarroya izgledala je bez plana B, a u dobrim delovima i bez plana A.
Ono što posebno boli jeste činjenica da su Braun i Vašington igrali – neku svoju košarku.
Sterling Braun je potpuno podbacio. I to nije fraza. Čovek predviđen da bude jedan od četiri stranca koji nose ekipu na Kupu izgledao je kao da je zalutao na parket. Šut za šutem, bez ritma, bez osećaja, bez odgovornosti. Lopta je izlazila iz ruke, ali nije bila ni blizu obruča. Jalovo, nervozno i bez trunke samokontrole. U momentima kada se tim raspada, lideri preuzimaju odgovornost. Braun je preuzeo – haos.
Dvejn Vašington? Individualni kvalitet je neosporan, ali košarka nije takmičenje u izolacijama. Držao je Partizan u prvom poluvremenu, ali je ritam igre potpuno razbijen. Previše driblinga, previše forsiranja, premalo igre za saigrače. Kada napad postane niz solo akcija bez protoka lopte – to više nije sistem, to je improvizacija. A improvizacija se u polufinalima kažnjava.
Mega je to uradila bez milosti.
Isak Bonga je pokušao da pokrpi defanzivne rupe i uneo energiju, Aleksej Pokuševski je makar pokušavao da razigra tim, Bruno Fernando je imao svoje momente pod košem – ali sve je to bilo fragmentisano. Bez kontinuiteta. Bez strukture. Bez identiteta.
Treća četvrtina praktično je rešila meč. Mega je vratila dvocifrenu prednost, igrala čvršće, brže i pametnije. Partizan je odgovarao soliranjem i nervozom.
Senku na meč bacili su i prekidi zbog skandiranja sa tribina. Sudije su se povukle, usledila je pauza od gotovo sat vremena i pražnjenje dela tribina. Ipak, to ne može biti alibi. Kada se utakmica nastavila – Mega je nastavila da igra košarku. Partizan je nastavio da srlja.
Očekivao se večiti derbi u finalu Mozzart Kupa Radivoja Koraća. Umesto toga, gledali smo lekciju iz timske košarke i pokaznu vežbu kako se ne igra polufinale.
Desetkovani? Umorni? Možda.
Ali anarhija u napadu i odsustvo discipline nisu posledica umora. To je pitanje karaktera i odgovornosti.
I kada dođe najvažniji meč – ne može svako da igra „svoju“ košarku. Postoji samo Partizanova.
CRNO-BELA REALNOST BOLI, ALI SE OD NJE NE BEŽI.
BUDI SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN.
„Ako ti VolimPartizan.rs znači – pomozi da opstane.“
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
