Piše: Volimpartizan.rs
Foto: Dnevnik.rs
Posle 13 godina, ženska košarka u Humskoj se vratila tamo gde po tradiciji i po imenu pripada — na Fajnal for ABA lige. I ovog puta, sudeći po onome što se čulo iz gostovanja u emisiji “Želim da ti kažem” na B92, ne radi se o slučajnom bljesku. Predsednik kluba Kujundžić, trener Milan Milanović i kapiten Marta Jovanović nisu pričali kao ljudi koji su iznenađeni sopstvenim uspehom — pričali su kao ljudi koji su ga planirali. Razlika je suštinska, i odavno uz Partizan sam naučio da je prepoznajem.
Šta zapravo znači ovaj povratak Partizana na scenu
Trinaest godina. Toliko je prošlo od poslednjeg Fajnal fora ženske košarkaške ekipe Partizana pre prošlosezonskog plasmana. To nije statistika — to je čitava generacija devojčica u Beogradu koja je odrasla ne znajući da postoji ženski KK Partizan koji se bori za trofeje. Kada predsednik kluba Stevica Kujundžić kaže “žao mi je što niko ranije nije bio toliko posvećen ženskoj košarci, deci i omladini u klubu,” to je istovremeno pohvala samom sebi i optužba svima pre njega. I znate šta? U pravu je na oba nivoa.
“Vratili smo se na prave staze, prošle godine smo napravili veliki uspeh i plasirali smo se posle 13 godina na Fajnal for, takmičili smo se na svim takmičenjima.”
Ono što me kod ove izjave zanima nije rezultat — već reč “takmičili.” Ne “učestvovali.” Takmičili. Razlika je između tima koji je tu da popuni raspored i tima koji stvarno igra za nešto.
Zašto je 700 dece važnije od Fajnal fora
Brojka koju je predsednik izneo — preko 600, čak 700 dece u klupskom sistemu — za mene je najvažnija vest iz celog gostovanja. Trofeji dolaze i odlaze, uprave se smenjuju, treneri prolaze. Ali baza od 700 devojčica koje trče po parketu sa crno-belim grbom je jedina stvar koja preživljava sve to.
“Ove godine će nam biti prioritet da nam deca budu nosioci navijanja na tribinama.”
Evo rečenice zbog koje sam morao dva puta da pročitam. Deca kao nosioci navijanja — to nije marketinška fraza, to je strategija. Poslednji put kad sam gledao utakmicu ženskog KK Partizana, tribine su bile poluprazne, skoro prazne i tiha melanholija je visila u vazduhu. Ako ovaj klub uspe da napuni halu decom koja tu odrastaju, promeniće se atmosfera na način koji rezultati sami po sebi nikada ne mogu.
Milanović i uslovi rada u Partizan košarci žena
Trenerova izjava je bila najkraća, ali ne i najmanje značajna:
“Upravni odbor na čelu sa predsednikom nam je omogućio fantastične uslove za rad, a na nama je da radimo. Ciljevi su najviši mogući.”
Prevodim: nemam više na šta da se žalim, sada je odgovornost naša. To je zrela izjava trenera koji zna da uslovi bez rezultata ne znače ništa, a rezultati bez uslova su čudo. Milanović je dobio prvo, pa je logično da očekuje drugo. “Najviši mogući ciljevi” u ženskoj košarci Srbije danas znači titula i ozbiljan nastup u ABA ligi — ne manje.
Marta Jovanović i kontinuitet koji Partizan košarka retko ima
Kapitenka je godinama u toj ulozi, i to je u modernom sportu skoro pa anomalija. Igrači se menjaju kao sezone, a Marta je ostala. Njena poruka je bila jednostavna:
“Devojke se više podržavaju i komuniciraju, mi imamo bolju energiju od muškaraca. Ciljevi su da igramo Final four Aba lige, naše lige.”
Ona zna šta radi — ovo je izjava lidera koji ne beži od pritiska, već ga prihvata. A savet koji je dala devojčicama, da košarka donosi uspomene i prijatelje za ceo život, nije klišej kad ga izgovori neko ko je taj život i živeo. Kad kaže “naše lige,” ne misli u zvaničnom smislu — misli u vlasničkom. To je razlika između zaposlene osobe i pravog kapitena.
Šta me još uvek brine kod ženske košarke
Priznaću — ušao sam u ovu priču sa dozom skepse. U klubu čijih 700 sekcija i podsekcija poznajem, često sam čuo istu pesmu: “Prioritet su mlađe kategorije, gradićemo temelje, ovo je nova era.” Zatim se promeni uprava, promene se prioriteti, i deca koja su bila “nosioci navijanja” ostanu bez trenera i sale. Fajnal for posle 13 godina je stvaran, brojke o deci su konkretne, a ton u emisiji je bio drugačiji od uobičajenog PR-a.
Ali sistem u Partizanu ima obrazac gutanja dobrih projekata čim izađu iz sezone euforije. Pitanje nije da li predsednik Kujundžić i Milanović misle ono što govore — verujem da misle. Pitanje je da li će za tri godine, kada dođe neka nova uprava sa novim prioritetima, ovih 700 dece i ovaj Fajnal for i ovaj kapiten značiti nekome nešto — ili će sve krenuti ispočetka, kao što je već krenulo ispočetka nekoliko puta.
Navijači koji prate žensku košarku Partizana duže i intenzivnije od mene možda ovo čitaju drugačije, i iskreno bih voleo da čujem tu perspektivu. Da li je ovaj ciklus zaista drugačiji, ili sam samo umoran od skepticizma pa pristajem da poverujem? Jedna stvar oko koje nisam siguran — koliko dugo klub može da održi ovaj tempo ulaganja u žensku sekciju pre nego što neko postavi pitanje “isplati li se”. Volim da grešim kada je Partizan u pitanju. Ovaj put bih voleo posebno.
