Partizan i igrači koji iz njega srcem ne mogu da odu — i zašto bi bivši uvek da se vrate

Kada bivši igrači Partizana govore o povratku, to nije pristojnost — to je ispovest

Piše: Volimpartizan.rs

Postoji nešto što Partizan radi ljudima, a što se ne vidi u statistikama ni u budžetima. Radi im ono što rade samo veliki klubovi — menja ih, zauvek. Žofri Lovernj stoji u Beogradskoj areni posle pobede Partizana nad Asvelom, govori na srpskom jeziku i kaže da želi da završi karijeru u crno-belom dresu. Ne traži minutažu. Ne traži novac. Traži da još jednom obuče taj dres i da se bori. I dok ga slušam, shvatam da ovo nije priča o jednom Francuzu i jednom klubu — ovo je priča o tome šta Partizan znači ljudima koji su ga stvarno osetili iznutra.

Žofri i Partizan — ljubav koja ne bledi sa godinama

Lovernj je došao u Partizan 2012. godine. Bio je mlad, tek je počinjao da gradi ime. Otišao je 2014. i izgradio karijeru o kakvoj većina košarkaša sanja — Real Madrid, Barselona, CSKA Moskva. Prošao je kroz najjače klubove na kontinentu, igrao pred punim halama širom Evrope. A kada ga pitate gde želi da završi, ne kaže Madrid. Ne kaže Moskvu. Kaže — Partizan.

“Uvek sam pričao da želim da završim karijeru u Partizanu. To je moj cilj. Za mene minutaža nije važna, meni je samo važno da završim u Partizanu i da se borim za njega.”

Ovo je rekao na srpskom. Čovek koji je igrao na četiri strane sveta, stoji u Beogradskoj areni i na jeziku koji je naučio ovde izgovara reči koje mnogi igrači ne bi izgovorili ni o klubovima u kojima su proveli celu karijeru. I to je momenat koji te ili dira u srce, ili ne razumeš košarku uopšte.

Partizan mu nije dao samo šansu. Partizan mu je dao identitet. Napravio ga je od mladog igrača u čoveka koji je znao da pripada evropskom vrhu. I Lovernj to nikada nije zaboravio. Posle deset godina, posle svih trofeja i svih dresova — Partizan je ostao dom.

Brajan Angola i kratki susret sa Partizanom koji traje zauvek

Angola je u Partizanu proveo kratko. Sezona 2020, kod Andree Trinkijerija — period koji ni po čemu nije bio lak. A opet, kada se vratio u Beogradsku arenu u dresu Asvela, reakcija je bila takva da čovek nije mogao da sakrije emocije.

“Dobijao sam poruke od navijača, poželeli su mi dobrodošlicu, pisali mi da me i dalje vole, drago im je što sam opet ovde. I meni je drago što sam osetio tu energiju.”

I onda, bez oklevanja: “Naravno, Partizan je bio moj prvi veliki tim u Evropi, dao mi je šansu, bilo je teško, ali bih voleo da se vratim.”

Čovek je bio ovde jednu sezonu. Jednu. A govori o Partizanu kao o mestu koje mu je promenilo život. I to je ono što mnogi ne razumeju o ovom klubu — nije bitno koliko si dugo bio. Bitno je da si bio. Partizan te obeleži, i nosiš to sa sobom gde god da odeš.

Partizan kao klub koji gradi ljude, ne samo igrače

Posle više od 50 godina praćenja ovog kluba, razvijete osećaj za to koji igrači su stvarno osetili Partizan, a koji su samo prošli kroz njega. Ovi dvojica — Lovernj i Angola — spadaju u prvu kategoriju. I nisu usamljeni primeri. Kroz decenije, gledao sam kako se igrači vraćaju, kako dolaze na utakmice, kako dovode decu da vide Pionir i Arenu, kako im se oči zasjaje kada čuju “crno-beli.” To nije nostalija u banalnom smislu te reči. To je nešto dublje.

Partizan je klub koji od igrača traži sve. Traži srce, traži borbu, traži da ostaviš sve na parketu. I oni koji to daju — dobiju nešto zauzvrat što nijedan ugovor ne može da definiše. Dobiju osećaj pripadanja koji traje duže od karijere. Lovernj je to rekao najjasnije: ne zanima ga minutaža. Zanima ga dres. Zanima ga da se bori za Partizan. Sa 34 godine, posle svega što je postigao, to mu je cilj. Ako to nije dokaz veličine jednog kluba, onda ne znam šta jeste.

Zašto su ovakvi momci ono što Partizan zaslužuje

U vremenima kada se priča o budžetima, o transferima, o pozicijama na tabeli — lako je zaboraviti ono što klub zaista čini velikim. Nije to samo broj trofeja u vitrini. Veličina se meri i ljudima koji su prošli kroz klub i koji nikada nisu prestali da ga nose u sebi. Lovernj i Angola su živi dokaz u moru takvih (od BOGdana do Matijasa) da Partizan ima nešto što novac ne može da kupi — ima dušu.

I kada čujem Lovernja kako na srpskom kaže da želi da se vrati, osećam ponos koji nema veze sa rezultatom sinoćne utakmice. To je ponos koji dolazi iz saznanja da tvoj klub radi nešto ispravno — možda ne uvek na terenu, možda ne uvek u kancelarijama, ali tamo gde je najvažnije. U srcima ljudi koji su ga nosili na grudima.

Partizan trenutno prolazi kroz sezonu sa usponima i padovima, Angola je to i sam primetio. Ali upravo to čini ovu priču još snažnijom. Ne žele da se vrate u Partizan koji dominira. Žele da se vrate u Partizan koji se bori. A to je, možda, najlepša stvar koju bivši igrač može da kaže o svom klubu — da želi da bude tu i kada je teško, ne samo kada se dele medalje. Ponekad, usred svih briga o plej-ofu i rezultatima, zaboravimo da je ovo — ova vrsta ljubavi, ova vrsta lojalnosti — ono što nas uopšte drži na tribinama decenijama. Lovernj i Angola nas podsećaju na to. I za to sam im zahvalan.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11