Crno-beli osam vezanih mečeva nisu dali gol u drugom poluvremenu — obrazac koji govori više od bilo kog alibija
Piše: Volimpartizan.rs
Partizan trenutno nije loš tim. Partizan je tim koji fizički ne može da igra fudbal duže od pola sata — i to je mnogo gora dijagnoza. Kada ekipa posustaje u završnicama oba poluvremena, protiv svakog rivala bez izuzetka, onda ne pričamo o taktici, formi ili kvalitetu pojedinaca. Pričamo o kondicionom deficitu koji je toliko dubok da ga ni promena trenera ne može da reši preko noći. A koren svega je januar, Belek, i pripreme koje to ime ne zaslužuju.
Naučio sam odavno da razlikujem sezonske krize od strukturalnih problema. Sezonska kriza je kada ekipa izgubi samopouzdanje posle par poraza. Strukturalni problem je kada igrači bukvalno nemaju gorivo u nogama da istrče devedeset minuta. Ovo drugo ne možeš da popraviš motivacionim govorom.
Partizanov obrazac pada — ne slučajnost, nego dijagnoza
Hajde da pogledamo šta se dešava od početka kalendarske godine, utakmica po utakmica, jer tek kad se sve stavi na sto postaje jasno koliko je situacija ozbiljna.
Protiv Radničkog — sat vremena igrača više, a Partizan nije bio u stanju da probije otpor Nišlija. Sat vremena. Sa igračem više. U Surdulici — podređeni od prvog minuta drugog poluvremena, gol primljen u nadoknadi. Protiv Spartaka — ogroman pritisak rivala tokom nastavka, Kuveljić umalo izjednačio. U derbiju — ništa se nisu pitali u drugom poluvremenu. OFK Beograd — naigrao se fudbala pri 1:1 i slavio preokretom. U Novom Sadu — bez reakcije na vođstvo Vojvodine. Protiv TSC-a — povlačenje u nastavku, ne kao taktička odluka, nego jer noge jednostavno nisu mogle da trče.
Sedam utakmica, identičan scenario. To nije loša sreća. To je fizička nemoć koju gledamo golim okom.
Trinaest treninga u Beleku — cena koja se i dalje plaća
Brojke iz Turske su porazne i vredne ponavljanja: samo trinaest treninga skromnog intenziteta za šesnaest dana. Tri kontrolne utakmice umesto planiranih pet. Bazeni. Spa centri. Malo jakih vežbi.
Kada to staviš naspram onoga što Partizan sada pokazuje na terenu, slika postaje bolno jasna. Crno-beli korektno počinju utakmice — prvih dvadeset pet, trideset minuta, možda malo duže, izgledaju kao ekipa koja zna šta radi. Sposobni su da prate ritam, da nametnu igru, da ugrožavaju. A onda, redovno pred kraj prvog poluvremena, počinje raspad. Golovi primani pred pauzu protiv Crvene zvezde, OFK-a, Vojvodine, TSC-a — sve u istom periodu meča. Nije slučajno. Telo kaže stop tačno kad kondicioni temelj popusti.
A onda dođe drugo poluvreme i ostaje samo borba za preživljavanje. Osam vezanih utakmica bez datog gola u nastavku — uključujući i onaj meč sa IMT-om u Loznici krajem 2025. Poslednji pogodak posle pauze dao je Nemanja Trifunović pre tri meseca, protiv Napretka, najlošije ekipe u ligi.
Ovo nije statistička kuriozitet. Ovo je optužnica.
Blagojević vidi problem, ali Partizan nema vremena za fiziologiju
Srđan Blagojević je posle pobede nad TSC-om bio korektan u dijagnozi — dovoljno diplomatičan da ne proziva direktno prethodni stab, ali dovoljno jasan da svako ko sluša razume o čemu se radi. „Može da se ispravi, ali potrebno je vreme. Fiziologija nameće takve zakonitosti.” Tačno. I to je upravo ono što plaši.
Jer Partizan nema vremena. Sezona se ne pauzira dok se kondicija gradi. Borba za drugo mesto traje sad, sa igračima koji su fizički sposobni da budu konkurentni tek nešto više od trećine meča. Blagojević i Semeredija mogu da produžavaju periode dobre igre — to je realan cilj — ali kompletna fizička transformacija? Za to su potrebne pripreme. Prave pripreme. One letnje.
A na leto čekaju kvalifikacije za Evropu. Iste kvalifikacije u kojima je Partizan na početku ovog ciklusa igrao produžetke — protiv AEK-a iz Larnake u Beogradu i protiv Hiberniana u Edinburgu. Kako da igraš produžetke kada tvoji igrači ne mogu da izdrže regularnih devedeset minuta?
Zvučnik iz svlačionice i pitanje kulture
Jedan detalj iz subote me ne pušta. Posle pobede 2:1 nad TSC-om — ekipom koja i sama grca u problemima — iz svlačionice Partizana čula se muzika. Jedan od igrača je nosio zvučnik na putu do autobusa.
Neću da dramatizujem ovo više nego što zaslužuje. Igrači su mladi, pobedili su posle tri uzastopna poraza, razumem olakšanje. Ali kontekst je bitan. Slaviš pobedu u kojoj si drugog poluvremena jedva preživeo protiv ekipe iz donjeg dela tabele. Slaviš dok si fizički razvaljen, dok braniš drugo mesto umesto da napadaš prvo, dok navijači s pravom traže mnogo više od ovoga.
Neprikladno je. I govori o tome da deo svlačionice možda ne razume u kakvoj je situaciji klub. Ili, još gore — razume, ali ga nije dovoljno briga.
Partizan do kraja sezone — preživljavanje umesto fudbala
Utakmica sa TSC-om je pokazala obe strane medalje. Prvo poluvreme — bekovi Roganović i Đurđević, kapiten Dragojević opet strelac i asistent, prostor za Dembi Seka da koristi brzinu, Milošević sa ključnom odbranom u nadoknadi. Sve ohrabrujuće, sve obećavajuće. A onda drugo poluvreme — i tim Nemanje Miljanovića, koji se bori za opstanak, dominira i preti preko Jovanovića, Todoroskog, dok Urošević promašuje šansu za izjednačenje.
Dve utakmice u jednoj, kako je sam Blagojević rekao. I to je sada Partizanova realnost do kraja sezone. Trideset minuta fudbala, pa preživljavanje.
Stalno se vraćam na jednu stvar koja me grize — da li je problem isključivo fizički, ili je januarski nemar u Beleku polomio i nešto u glavi ove ekipe? Kada znaš da ne možeš da izdržiš ceo meč, da li počinješ i mentalno da se predaješ ranije? Da li se oseća rezignacija na terenu ili i dalje borba do poslednjeg atoma snage? Meni iskreno, izgleda kao mešavina oba, i nisam siguran šta me više brine.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
