Partizan je zaslužio čudo protiv Hetafea, momci su nam dali krv, suze i znoj

Ovo je jedan od onih poraza koji ne bole na uobičajen način. Partizan je večeras u Humskoj pobedio Hetafe rezultatom 2:1, odigrao možda i najbolju utakmicu od početka sezone, i uprkos svemu — ostao je kratak za jedan gol i produžetke. Boli, ali boli drugačije. Jer prvi put ove sezone, momci u crno-belom dresu izgledali su kao ekipa koja zna zašto oblači ovaj sveti dres.

Kako je Partizan držao Hetafe u šahu 90 minuta

Tribine u Humskoj bile su krcate. Ljudi su došli sa verom, ne sa nadom — a to su dve različite stvari. Vera podrazumeva da veruješ i kada logika kaže da ne treba. Ova ekipa je pri dnu tabele Superlige, ovaj protivnik je iz Španije, prednost od dva gola posle prvog meča — sve je govorilo da čuda neće biti. A onda se pokazalo da vera nije bila bez osnova.

Prvo poluvreme je bilo Partizanova šahovska partija. Loptu smo imali mi, traženje puta ka golu bilo je naše, dok je Hetafe radio ono što najbolje ume — čekao je grešku na svojoj polovini. Iskren da budem, to je bilo skoro nervozno gledati, jer si znao da protivnik igra svoju igru čak i kada je pod pritiskom. Ali onda su počele prilike.

Sek u 21. minutu — koji centimetar levo i mreža umesto stative. Vukotić, koji večeras nije bio svoj, ipak nalazi Milićevu glavu u 27. minutu. Slavlje. Onda VAR. Ofsajd. Hladan tuš. Poslao je Čumić glavom u spoljni deo mreže, poslao je Sek pravo u golmana. Sve to u prvih 45 minuta. A Hetafe je prvi put šutnuo na naš gol tek u sudijskoj nadoknadi prvog dela.

Zašto je Že vratio nadu, a onda je sve palo.

Drugo poluvreme donelo je ono zbog čega ljudi i dolaze u Humsku. Že je pogodio za 1:0, plamen se rasplamsao, preokret je iznenada bio realna matematička opcija. Još skoro 40 minuta, jedan gol razlike u zaostatku — sve je bilo moguće. Da je Čumić u 61. minutu izdržao onaj trk do kraja i pogodio bar okvir gola umesto što je tukao preko, danas bismo pisali drugi tekst.Ali onda ono što se Partizanu poslednjih godina dešava sa zastrašujućom pravilnošću: primljen gol iz potpunog besmisla. Samson povređen, ne može da se kreće, klupa ne šalje jasan signal, korner za Hetafe, mi sa igračem manje na terenu — i gol. Ne primaš gol tako u dubokim krugovima Evrope. Ne primaš ga uopšte.

Kojzek je brzo vratio vođstvo. Ostalo je dvadesetak minuta koje su svi proveli na polovini Hetafea. Sevnule su dve njegove lopte oko okvira gola. Nedovoljno.

Šta nam ovaj poraz od Hetafea zapravo govori

Posle 40 godina praćenja Partizana, znate kada vidite ekipu koja se bori, a kada ekipu koja odrađuje minutažu. Ovo večeras je bilo prvo. Nema tu šta da se laže — kada su izlazili sa terena posle sudijskog zvižduka, momci su padali na travu. Ne od umora. Od žala. To je ono što tribine prepoznaju, i zato su iz krcate Humske krenule ovacije umesto zvižduka.

Ali istina ima dve strane. Jer isti oni koji su večeras dali dušu, u Madridu su za pet minuta poklonili dvomeč. Iste one greške koje su nas prošle godine koštale protiv Hibernijana, ponovile su se sada. To je četvrta uzastopna sezona bez evropske jeseni za Partizan. Četvrta. Za klub ove veličine i istorije, to nije statistika — to je nešto što treba da peče svakoga u Humskoj svakog dana.

Šta ova utakmica Partizana znači za nastavak sezone

Ako ova ekipa igra ovakav fudbal svakog vikenda u Superligi, do zime smo u vrhu tabele. Ako igra kao u Madridu — ostajemo tamo gde smo sada. Talenta ima. Karaktera, videli smo večeras, ima kada hoće. Ono što nedostaje je konzistentnost i sposobnost da se dobra pozicija dovede do kraja. Talentovani šahista koji sve ume — osim da matira. To je slika Partizana koja mora da se promeni.Volim što su se momci ovako borili. Ali još više volim da ih vidim da se ovako bore protiv Radničkog, IMTa Mačve…Jer u Evropi možeš da odigraš veliki meč i još uvek ispadneš. U Superligi ne smeš da imaš takav luksuz.

Kraj koji peče, ali otvara vrata

Ovaj dvomeč završio se ovacijama u Humskoj i suzama na travi. Retko se to viđa — poraz uz ovacije. Ono što ne mogu da razrešim jeste da li je ovo prekretnica ili još jedna epizoda koju ćemo za mesec dana pominjati kao “sećate se one utakmice sa Hetafeom”. Vi koji ste bili na tribinama večeras — jeste li osetili da je ovo nešto drugo, ili je i to samo trenutna emocija koja će isčileti do subote? Iskreno bih voleo da čujem, jer moja želja da poverujem možda boji ono što sam gledao.

VolimPartizan.rs