Partizan izgubio od Žalgirisa baš kada je pobeda morala da ima dublji smisao

Trebalo je ovo veče da pokaže da Partizan ume da pobedi kada pritisak nije samo sportski. Trebalo je, ali nije – i ne toliko zbog rezultata 83:74, već zbog trenutka u kojem se utakmica igrala. Arena je bila krcata, navijači su došli da odaju poštu Duletu i daju energiju ekipi. Sve je bilo tu – osim pobede. Žalgiris je iskoristio priliku da pobegne Hapoelu na tabeli i da se odmakne od posrnulog Panatinaikosa, dok je Partizan pokazao nešto što se ponavlja posle velikih utakmica: mentalni pad baš kada simbolika zahteva suprotno.

Možete reći da je do umora – šest evroligaških pobeda zaredom je nešto što bi trebalo da čini ponos, ne alibi. Možete reći da je do rotacija posle Džekirijevog ispadanja – i to je realnost. Ali ono što me ne pušta je obrazac: Partizan gubi posle velikih mečeva. Posle derbija s Crvenom zvezdom izgubljeno je u Podgorici i Istanbulu. Sada i kod kuće od Žalgirisa, u utakmici koja je morala da bude nešto više.

Simbolika je bila bitnija od plasmana – i svi su to znali

Pre više od 12 godina, u poslednjoj evroligaškoj utakmici kod kuće koju je vodio kao trener Partizana, Duško Vujošević je pobedio upravo Žalgiris. Mogao je prvi meč kod kuće posle njegovog odlaska da završi istim rezultatom protiv istog rivala. Mogao je navijačima koji su došli da odaju poštu da pruži pobedu koja bi značila više od dva boda na tabeli. Nije.

I nije stvar u tome što plasman nije bio toliko bitan – Partizan je ionako van borbe za direktan plej-of. Stvar je u tome što ekipa nije uspela da prenese energiju tribina u kontinuitet na parketu. Vođstvo na startu, pa jurnjava do kraja. Žalgiris je dirigovao tempom preko Silvena Fransiska, koji je na poluvremenu imao 16 poena uz gotovo savršen šut (5/7), i Najdžela Vilijams Gosa. Ulanovas i Tubelis su dodatno pojačali pritisak.

Partizan je imao bliceve – Karlik Džons, Isak Bonga, Bruno Fernando – ali blicevi nestaju ako ne postoji kontinuitet. A kontinuiteta nije bilo.

Obrazac gašenja u ključnim trenucima koji se ponavlja

Dva puta je Partizan bio na korak od preokreta. Kraj treće četvrtine, minus jedan (55:56), serija Karlika Džonsa, osećaj da može. I onda – gašenje. Žalgiris preko Azuolasa Tubelisa napravio seriju 14:2 i odlepio se na dvocifrenu prednost. Partizan je nestao sa parketa upravo kada je trebalo da se bori.

Drugi pokušaj u poslednjoj četvrtini. Džons, Bonga i Fernando napravili seriju 10:0, prednost istopljena na šest razlike (69:75). Ponovo nada. I ponovo isti scenario – Tubelis vodi Žalgiris u odlučujući juriš, Partizan nema odgovor. Dve šanse da se utakmica preuzme, dve serije rivala koje su ugušile pokušaj povratka. To nije slučajnost – to je obrazac.

Duško Vujošević je govorio o tome kako nastaje veliki tim: “Kad je neko pogrešio – drugi igrač ne treba to da kritikuje, nego da se vrati sprintom i baci za tu loptu kao da je on napravio grešku. E, tada se pali mašina.” Večeras mašina nije palila. Greške su se dešavale – propušteni ziceri, defanzivni propusti – ali što je još gore, nije bilo tog sprinta nazad, tog bacanja za loptu kao da si ti kriv. Faliće i individualni kvalitet kada rivali preuzmu kontrolu, ali kada fali i ta hemija, ta spremnost da ispraviš tuđu grešku, onda nema povratka.

Zamor materijala ili mentalni blok pod pritiskom simbolike

Šest evroligaških pobeda zaredom pre ovog meča – Partizan je u jednom trenutku bio tim sa najboljom formom u Evropi. To se ne postiže bez cene. Umor je stvaran,ротacije posle ispadanja Tonjea Džekirija su problem, i jasno je da ekipa oseća terete serije. Ali da li je to dovoljno objašnjenje za tri uzastopna poraza posle velikog derbija?

Budućnost u Podgorici, Efes u Istanbulu, sada Žalgiris kod kuće. Tri rivala, tri različite situacije, isti ishod. Obrazac sugeriše nešto dublje od umora – sugeriše da Partizan ima problem sa mentalnim fokusom posle emotivno zahtevnih utakmica. Derbi s Crvenom zvezdom bio je vrhunac sezone, pobeda koja je donela euforiju. A posle euforije dolazi pad, i taj pad traje već nedeljama.

Da li je do treme večeras, do svesti da pobeda znači nešto više navijačima koji su došli da odaju poštu Duletu? Moguće. Igrači, bez obzira na pasoš, znaju šta Vujošević znači Partizanu. Možda je težina simbolike bila realniji faktor od fizičkog zamora. A možda je kombinacija – umorna ekipa pod pritiskom koji prevazilazi sport retko pokazuje najbolju verziju.

Žalgiris iskoristio šansu, Partizan propustio trenutak

Karliku Džonsu 15 poena, Bongi i Miltonu po 13, Brunou Fernandu 12 – brojke koje bi mogle da budu dovoljne da se pobedi, ali nisu. Fransiskom 18 sa druge strane, Vilijams Gos 13, Ulanovas i Tubelis po 12, Sliva 10. Žalgiris je imao pet igrača u dvocifrenom skoru i kontrolu kada je bilo najbitnije.

Za Žalgiris, ovo je veliki korak ka ostanku među prvih šest timova Evrolige i direktnom plasmanu u plej-of. Iskoristili su Hapoelov poraz u Sofiji i sunovrat Panatinaikosa. Za Partizan, ovo je propuštena prilika – ne za plasman, već za nešto što plasman ne meri. Za Partizan, ovo je veče koje je moralo da bude drugačija.

Sada sledi gostovanje Cedeviti Olimpiji u ABA ligi, pa Baskonija u Areni za poslednje evroligaško kolo, i onda ponovo večiti derbi – ovog puta u regionalnom takmičenju. Pitanje je da li će Partizan do tada pronaći način da prekine obrazac poraza posle velikih utakmica, ili će se isti scenario ponavljati.

Znam da umor nije izmišljotina – šest pobeda zaredom u Evroligi nosi fizičku cenu. Ali ne mogu da se otresem osećaja da je problem dublji.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11