Ako se oči zatvore – biće mrak: Loznica kao alarm za Partizan

Poraz od IMT-a nije loš dan, već ozbiljno upozorenje da se titula udaljava brže nego što deluje

Ako se oči zatvore, biće mrak. Toliki da se ništa neće videti. Kamoli pehar šampiona koji deluje da se udaljio od Partizana još više posle meča u Loznici – utakmice na kojoj su crno-beli ispoljili toliko slabosti da bi o njima moralo ozbiljno da se debatuje.

Najveća greška u koju bi čelnici, treneri i igrači mogli da upadnu bila bi da poraz od IMT-a (0:1) proglase „lošim danom“. Ne – problemi su mnogo dublji od negledljivih 90 minuta na stadionu Lagator. Ako se budu gurali pod tepih, Partizan će sa prvog mesta sići znatno brže nego što iko želi da prizna.

Zasad su prvi. A opet, raspoloženje među Grobarima je kao da više nisu. Zato je završni meč kalendarske godine morao da bude detonator, a ne uspavanka. Umesto energije – mlakost. Umesto odlučnosti – neodlučnost. Možda čak i prepotencija.

Ova generacija jeste simpatična, uvukla se pod kožu navijačima, ali realno – još ništa veliko nije uradila. Ako su bile opravdane kritike na račun prethodnog trenera Srđana Blagojevića zbog posrtanja na ključnim tačkama, onda deo odgovornosti nose i fudbaleri koji su ostali. A naročito nemaju pravo da pomisle da su „nešto posebno“. Jer nisu. Još.

Loznica je bila otrežnjenje. Podsetnik da su ispali iz Evrope, eliminisani iz Kupa Srbije, poraženi u derbiju. Nemoguće je da je sve to do trenera. Mora biti i do onih u crno-belom dresu, koliko god ih javnost simpatisala.

Zato su reči Nenada Stojakovića važne i precizne:

„Najlakše je sad da se poubijamo između sebe i da tražimo krivca. Krivac je u nama svima… Mladi su ljudi i očigledno su pomislili da su nešto ostvarili prošle nedelje, a crta se povlači u maju.“

U tim rečima kriju se koordinate na kojima Partizan mora da se kreće tokom zime.

Prvo – mentalna priprema. Tim nije bio spreman na sve što je pratilo meč sa IMT-om. Cena karata, sudija Pavle Ilić, negativna iskustva – sve je stvorilo nervozu iz koje crno-beli nisu izašli. Psihologija u modernom sportu često je važnija od taktike, a u Loznici je Partizan delovao kao ekipa kojoj „nije do fudbala, nego do života“.

Drugo – glad. Navijači će oprostiti poraz, promašaje, pa i nesreću. Ali neće oprostiti netrčanje, neulazak u duel, nebranjenu kontru. To su slike ružnog Partizana iz prethodnih sezona. Lider mora da bude predator – da lovi, grize, otima. U Loznici toga nije bilo.

Treće – zavisnost od Jovana Miloševića. Bez njega – ništa. Sa njim – skoro sve. Povreda šake ogolila je koliko je tim jednoličan bez „all-round“ napadača. Andrej Kostić je finišer, ali ne i igrač koji povezuje, organizuje i vuče. Pred rukovodstvom je težak zadatak: produžiti pozajmicu ili pronaći profil koji Partizan nema.

Ako je plan ulaganje, onda greške ne sme biti. Ni u kvalitetu, ni u karakteru. Budućim pojačanjima dovoljno je pustiti snimak iz Loznice i reći: ovako ne sme. A zatim utakmicu iz Kragujevca i dodati: ovako mora.

Jer ako se sada zažmuri – mrak će biti isti onaj koji traje osam godina.

---

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs 🖤