Partizan je došao do tačke u kojoj tabela optužuje roster, a ne samo trenera koji iz nedovoljnog kadra pokušava da napravi tim
Partizan nije skliznuo ka dnu zato što je Saša Ilić preko noći zaboravio fudbal, niti zato što ova grupa igrača nema želju da nosi ovaj dres. Skliznuo je zato što je neko godinama svesno uništavao klub, dozvoljavao ulogu “večito drugog, trećeg, petog” pravio tim bez dovoljno kvaliteta, dubine i stabilnosti, pa sada svaka slabija partija izgleda kao katastrofa, a svaka povreda kao presuda.
Bilo 11. ili 12. mesto u tom preseku tabele, suština se ne menja: Partizan je došao do zone koja mu ne pripada. Tabela ne laže, ali zna da sakrije krivca. A ovde krivac nije prvo na klupi, nego iznad nje.
Partizanov poraz od Radničkog ogolio je ono što Tobol nije mogao da sakrije
Taman kada je eliminacija Tobola dala navijačima pravo da pomisle da se ekipa podiže, stigao je poraz od Radničkog iz Kragujevca i sve vratio na početak. To je konkretan primer zašto je ovaj Partizan nestabilan: može da izbaci protivnika u Evropi, a onda da već u sledećem koraku pokaže koliko mu fali širine, sigurnosti i kontinuiteta.
Zebnja pred dvomeč protiv Hetafea zato nije nikakvo širenje panike, nego logična reakcija. Kada ti jedna pobeda podigne raspoloženje, a jedan poraz ga potpuno sruši, to znači da nemaš tim koji kontroliše svoj ritam, nego tim koji stalno živi na ivici.
Neću da glumim da je igra protiv Radničkog bila prihvatljiva. Nije bila. Ali još manje ću da pristanem na lenju priču da je za sve kriv trener koji iz ograničenog izbora pokušava da složi funkcionalnu celinu.
Partizan ne pada slučajno kada roster nema širinu
Pobeda Novog Pazara protiv Vojvodine, pa skok preko Partizana na tabeli, nije samo usputna neprijatnost. To je posledica. Kada veliki klub sklizne među timove poput Zemuna, Mačve i Radničkog Niš, to nije loš vikend, to je rezultat loše postavljenog temelja.
Da, Partizan je u tom trenutku imao meč manje i verovatno bi brzo popravio plasman. Ali meč manje ne pere sramotu što uopšte gledaš u donji deo tabele. Čak i kada znaš da ćeš verovatno skočiti nekoliko mesta, ostaje ista optužnica: kadar je pravljen tako da ne trpi opterećenje, ne pokriva rupe i ne nudi trenerski komfor.
Još jedna sezona, još jedno privremeno krpljenje. Partizan ne gradi tim, nego gasi požare.
Partizan plaća odluke koje su gurale odgovornost niz hodnik
Ako se već traži odgovornost, onda mora da se kaže jasno gde ona počinje:
- Partizan je ušao u ozbiljne obaveze sa rosterom koji nema dovoljno kvalitetnih igrača da drži isti nivo u ritmu liga–Evropa.
- Partizan je godinama donosio odluke koje su više ličile na preživljavanje iz meseca u mesec nego na plansko pravljenje ekipe.
- Partizan je opet došao u situaciju da trener mora da popunjava rupe umesto da razvija ideju igre.
To nije odbrana lošeg rezultata. To je odbrana elementarne logike. Kada veliki klub stigne do zone ispadanja, nije prva zakazala svlačionica, već struktura koja ju je ostavila kratku, neizbalansiranu i ranjivu.
Partizan od Saše Ilića i igrača traži više nego što im je dato
Podrška Saši Iliću i igračima ovde nije sentimentalnost, nego poštenje. Oni jesu lice poraza, jer su na terenu i klupi, ali nisu njegovo poreklo. Poreklo je u tome što je neko odavno prihvatio da Partizan izgleda tanje, nesigurnije i manje konkurentno nego što bi smeo.
Bilo je loših sezona i ranije. I sezona 2006/07, posle Artmedije i u vremenu kada je trener bio Miodrag Ješić, ostala je kao upozorenje koliko Partizan može da sklizne kada haos uzme maha. Ali tada se makar znalo da se čisti posledica velikog udara. Ovo danas više liči na sporo trošenje standarda, na sistemsko navikavanje na manje.
Ne mogu da tvrdim da bi širi i kvalitetniji kadar rešio svaki problem, jer nijedan roster ne briše sve slabosti. Mogu, međutim, da tvrdim da Partizan sa više pravih opcija ne bi ovako lako prelazio put od evropskog optimizma do superligaške strepnje u razmaku od nekoliko dana.
Neka svi koji danas prvi upiru prst u klupu najpre stave pred sebe spisak opcija koje je trener imao kada je ritam postao gust. Tek tada ova rasprava postaje poštena.
Podrška Saši Iliću i igračima ovde nije sentimentalnost, nego elementarna preciznost. Glavna odgovornost sedi iznad svlačionice, tamo gde se sastavlja kadar i prodaje priča da je improvizacija plan. Ono što ostaje da visi jeste granica izdržljivosti ovog Partizana: koliko još može da se oslanja na volju, pre nego što ga potpuno izdaju broj, kvalitet i umor.
